Da li je anksioznost isključivo nasledna ili ima veze i sa našim odrastanjem
U slučaju da vam je potreban još jedan razlog da krivite roditelje za to kako ste ispali, ispostavilo se da se anksioznost ne prenosi samo genetski – to takođe ima veze sa načinom na koji ste odgojeni. Roditelji i deca utiču na strepnje jedni drugima samim tim što žive ispod istog krova, a to znači da roditelji takođe mogu da igraju ulogu u smanjenju sopstvenih strepnji kod svoje dece, prema najnovijem istraživanju King’s College-a u Londonu i objavljenim u žurnalu američke psihijatrije.
Studija je proučavala skoro 900 porodica sa odraslim blizancima, dvojajčanim ili jednojajčanim, koji su imali decu. Da je anksioznost bila samo genetska osobina, dete bi tada imalo istu količinu anksioznosti kao i otac ili očev identični blizanac, jer deli istu količinu oba njihova DNK kaže istraživanje. Međutim, istraživači su otkrili da su deca blizanca imala više zajedničkog sa roditeljem nego sa blizancem roditelja, kaže koautorka istraživanja Thalia Elei.
„Čini se da je sličnost koju vidite u porodicama uglavnom povezana sa činjenicom da svi žive zajedno“, kaže Elei.
Možemo li uticati na to da naša deca ne budu anksiozna?
Postoji nekoliko načina na koji bi se ova anksioznost mogla preneti sa roditelja na dete ili obrnuto, objašnjava studija. Deca bi mogla da primete strah ili zabrinutost roditelja oko određenih stvari a zatim bi i sami usvojili te iste brige. Npr. roditelj Vas uvek uči da maksimalno štedite jer nikada ne znate šta može da se dogodi, pa recimo imamo roditelje kojima je teško da sebi priušte nešto lepo jer čuvaju novac za “crne dane”. Samim tim i Vi odrastate brinući se kako ćete u životu bez novca i kako morate da štedite za budućnost, uskraćujući sebi neke male stvari i ne uživajući u sadašnjosti. Drugi uzrok može biti ono što studija naziva „negativno roditeljsko ponašanje“ a transakciona analiza u ovom slučaju takvo vaspitanje ustvari naziva negujući kritikujući roditelj, pa imamo pozitivno i negativno negujućeg kritikujućeg roditelja. Više o tome možete pročitati ovde.
Studija je negativno roditeljsko ponašanje definisala kao želju roditelja da nepotrebno zaštititi dete od nečega čega se roditelj boji. Ili sa druge strane, roditelji bi mogli da ovekoveče problem dopuštajući detetovim postojećim strepnjama, poput straha od visine ili bola kod zubara, da diktiraju njihove roditeljske izbore i dopuste detetu da izbegne ta iskustva. Dečja anksioznost može čak uzrokovati i anksioznost kod roditelja.
Ono što roditelj treba da uradi jeste da pomognete detetu da prihvati izazove i zadatke koji odgovaraju njihovoj starosti i nivou straha. Dakle, oni imaju priliku da nauče da ipak mogu da se nose sa određenim situacijama.
Prethodna istraživanja su pokazala da je veća verovatnoća da će deca uznemirenih roditelja i sama biti uznemirena pa samim tim psihoterapija je tu i da pomogne svim uznemirenim roditeljima da prepoznaju i promene određena ponašanja kod sebe i samim tim da umanje efekat te anksioznosti na njihovu decu.
Elei kaže da bi ovo istraživanje moglo imati pozitivan efekat na roditelje jer sada znaju da mogu pomoći svojoj deci ako rade na sebi.
Teško je biti roditelj u današnje vreme kao što je teško da uvek budemo svesni sopstvenih strepnji kako bi izbegli da ih prenesemo na decu.
Na primer, ako vas uznemirava odlazak kod zubara a baš ove nedelje treba da kod zubara vodite vaše dete a primetite da ste se već uznemirili pri samoj pomisli da i dete treba da prolazi kroz to, pošaljite recimo dete sa partnerom da ne biste podstakli slične emocije i otpor deteta prema zubaru kao što ga i Vi imate. Ono što Vi možete da uradite za sebe jeste da zajedno sa terapeutom otkrijete zašto imate strah od zubara, zašto Vam se javljaju snažne emocije kada neko pomene zubara i da podelite sa nekim koliko Vam je teško što i Vaše dete morate da vodite kod zubara.
Može biti veoma teško preneti Vašem detetu osećaj smirenosti kada se borite sa sopstvenom anksioznošću. Terapeut Vam između ostalog može pomoći da razradite metode upravljanja stresom koje odgovaraju Vašim specifičnim potrebama. Dok naučite da tolerišete stres, zauzvrat ćete podučavati svoje dete – kod kojeg ste primetili da počinje da preuzima stavove prema određenim stvarima koje je naučilo iz Vašeg ponašanja – kako se nositi sa situacijama neizvesnosti ili sumnje.
Možemo li naučiti decu da ne budu anksiozna kao i mi?
Jedan od najvećih strahova radeći sa majkama ili ženama koje rade na tome da postanu majke kao i sa budućim očevima jeste:
“Ako sam anksiozan(na) hoću li to preneti na dete? Postoji li način da to ne uradim?”
Radeći na sebi verujem da ćete shvatiti da ste na psihoterapiji naučili strategije koje potom možete da prenesete detetu kada se npr. oseća teskobno. Ako recimo dok ste pod stresom sa Vašim terapeutom radite na tome da identifikujete stres i da o njemu ramišljate racionalno kako kbt terapeuti vole da kažu, da vidite šta Vam se dešava u telu i osvestite šta je realna pretnja, te iste veštine možete da vežbate i sa Vašim detetom.
Recite mu: „Shvatam da se plašiš, ali kakve su šanse da se zaista dogodi nešto zastrašujuće?“ Ovo se u transakcionoj analizi zove normalizacija. Više o tome možete pročitati ovde.
Pokušajte da se ponašate mirno pred detetom onoliko koliko se osećate udobno, čak i dok sa svojim terapeutom radite na tome da upravljate svojom anksioznošću i ne osećate se mirno. Pratite šta Vam Vaše telo poručuje. Ako niste u mogućnosti svakako ćete sa terapeutom istražiti šta se dešava sa Vama kada pokušavate da pred detetom izgledate mirno a niste u mogućnosti. To je veoma bitna informacija.
Poznati doktor Hovard koji se bavi anksioznošću kaže: „Budite svesni svojih izraza lica, reči koje odaberete i intenziteta emocija koje izražavate, jer Vas deca čitaju. Oni su mali sunđeri koji sve kupe. “
Da li detetu reći da sam anksiozan(a)
Ukoliko je dete starije da može da razume objasnite mu svoju anksioznost
Iako niko od nas ne želi da naše dete bude svedok svakog uznemirenog trenutka koji doživimo, ne morate stalno da potiskujete svoje emocije. U redu je – pa čak i zdravo – da deca ponekad vide kako se roditelji nose sa stresom, ali treba da mu objasnite zašto ste reagovali na način na koji ste reagovali.
Kako budete išli na terapiju i radili na svojoj anksioznosti i Vama će biti jasnije šta se nalazi iza svega toga i koja je funkcija.
Transakciona analiza je stava da je anksioznost signal koji naše telo daje da nam se nešto dešava a treba dešifrovati taj isti signal i videti koju poruku nosi.
Kada sam nervozna umem da vičem ili se derem na svoju decu
Zamislite da ste majka koja treba svoje dete da odveze u školu pa da odete na posao. Beograd, gužve, pada kiša, saobraćaj stoji.
Već kasnite jer niste uspeli na vreme da se spremite i krećete da vičete po kući. Ono što se ustvari dešava iza tog vikanja jeste da ste
ustvari izgubli živce jer ste bili zabrinuti da dete neće na vreme stići u školu i propustiće početak časa.
Kasnije, kada se smirite, recite mu: „Sećaš li se kad sam ujutru postala stvarno frustrirana, uznemirena? (koristite reči koji Vaše dete razume).
Bila sam uznemirena jer smo kasnili u školu, a način na koji sam upravljala svojom anksioznošću bilo je vikanje i ono što sam primetila jeste da i ti vičeš na mamu i tatu pa i drugare kada si uznemirena. Ali postoje i drugi načini na koje možeš da upravljaš svojom uznemirenošću. Možda bismo zajedno mogli da smislimo bolji način za napuštanje kuće svakog jutra.
Kada na ovaj način razgovaramo o anksioznosti sa svojom decom mi im dajemo dozvolu da osećaju stres i šaljemo im poruku da se to može rešiti.
Ukoliko osećamo da moramo neprestano da štitimo svoju decu da nas ne vide tužne, ljute ili uznemirene neverbalno šaljemo svojoj deci poruku da nemaju dozvolu da osete ta osećanja, da ih izraze i samim tim upravljaju sa njima.
Ukoliko ih dozvolimo i sebi i njima šaljemo im poruku da postoji način da se sa njima upravlja kada se dese i da je u redu podeliti šta osećamo.
Izmenjeno i prilagođeno sa interneta
Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?
