Dok sam kolima išla ka kući sa suprugom, na raskrsnici  bez semafora, se nalazio stariji čovek sa štakom koji je stajao na sred puta, krećući se laganim korakom sa ponekim zastajanjem da se odmori…

Kola koja su se nalazila ispred nas u koloni su svirnula na ono što sam pomislila da je signalizacija nekom zaspalom vozaču da krene. Tek kada smo došli do raskrsnice, shvatili smo zašto kola sviraju.

Ono što me je prvo zaprepastilo jeste da niko nije izašao da čoveku sa štakom pomogne da pređe ulicu. Zaustavili smo kola i suprug je izašao iz kola da mu pomogne dok je kolona iza nas nastavila da svira do iznemoglosti. Kako mu je pomogao da pređe ulicu, stali smo preko puta mesta gde smo ga ostavili, ispred radnje. U tom trenutku vidimo istog čoveka preko puta kako je pao na trotoar i ne pomera se.

Ljudi prolaze, gledaju ga i niko ne prilazi…Pet sekundi, deset, petnaest, ljudi i dalje prolaze i gledaju…

Efekat posmatrača

Pretrčavamo preko puta, zatičemo krv, čoveka razbijene glave kako gubi svest…Kako smo mi pritrčali, tako se napravio i krug ljudi oko nas da gledaju, pomognu, zovu hitnu.. Ono što mi je prolazilo kroz glavu, jeste šta se dešava sa ljudima koji su samo prolazili i gledali čoveka sa štakom kako leži na trotoaru zaobilazeći ga… Svesna sam iz psihologije šta je Bystander effect ali nisam mislila da ću ga videti iz prve ruke u ovako po meni ozbiljnoj situaciji. Efekat posmatrača ili apatija posmatrača, je socijalno-psihološka teorija koja kaže da je manje verovatno da će pojedinci ponuditi pomoć kada ima više ljudi u prolazu,  jer uvek mislimo da će neko drugi prići da pomogne. Da li je zaista potrebno da neko priđe da bi ostali prišli…Očigledno da jeste. I eto je lekcija iz psihologije kao iz školskog udžbenika u praksi.

Čika Ljuba

Od ljudi koji su prišli smo saznali da se čovek zove Ljuba da ima osamdeset i koju godinu i da živi par zgrada niže. Ljuba je ležao na pločniku i čvrsto držao torbu sa par staklenih flaši piva i smokijem. Hitnu nismo mogli dobiti na telefon sigurno jedno petnaestak minuta. Nakon što sam je dobila i objasnila situaciju, o neljubaznosti operaterke i dovođenje u pitanje mog zdravog razuma da li je čovek zaista razbio glavu i da li gubi svest, ne želim ni da pričam. Epilog je da je hitna stigla tek nakon nešto više od pola sata. Na žalost, svesna sam da dolaze iz različitih delova grada i da je nekada teško probiti se, ali tih pola sata se nikada nisu činili dužim. U međuvremenu je neko pozvao njegovu suprugu i sina koji se tek vratio sa posla.

Dok smo Ljubu polivali vodom, naišla je gospođa koja je prišla i rekla nešto u stilu, ma on je gotov, umire, ne možete mu pomoći. Prirodna rekacija većini od nas u tom trenutku je bila da joj kažemo da nije u redu da tako nešto govori, jer tu mu je i supruga i sin. Na šta je ona rekla da je i njen otac umro pre mesec dana i da je ona lekar, i da tu nema više pomoći, da se pomirimo sa tim, otišao je kao i njen otac i idemo dalje. Ono što se dešava jeste da ona zaista iz najbolje namere poručuje, da se pomirimo sa tim što se desilo. 

Ono što ustvari komunicira jeste i ono što većina nas ima na ovim prostorima a to je takozvani drajver budi jak, koji nam je svojevrstan mehanizam preživljavanja, gde “zakopamo svoje emocije”, gurnemo ih u neku fioku i kažemo sebi idemo dalje, šta je bilo – bilo je.

Šta znači pomiriti se sa tim da nekoga nema?

Da li to znači da ne treba da tugujemo? Šta je toliko strašno u tugovanju pa bežimo od njega?

Ne zastanemo, ne tugujemo, ne procesuiramo. Kada nam umre pas, detetu kažemo : “Ne plači, kupiće ti mama i tata drugog psa“.

A ustvari komuniciramo detetu, da ćemo jedan život zameniti za drugi.

Deci govorimo ne plači, budi jak, slabići plaču, devojčicama govorimo ne plači, nisi lepa. Dečaci odrastaju u muškarce koji misle da ih tugovanje čini slabima i ne umeju da pokažu svoje emocije. Ne umeju da osete tugu a samim tim ne mogu da iskuse ni pravu sreću. Devojčice ne plaču jer smatraju da ih to čini ružnima, odnosno da ako plaču neće biti prihvaćene jer je to društveno neprihvaltjivo.

Gospođa je možda delovala hladno i sterilno dok je izgovarala da komšiji Ljubi nema pomoći, ali je ustvari komunicirala način na koji ona doživljava nečiji odlazak i kako se ona nosi za gubitkom. Ono što većina ljudi ne zna jeste da tugovanje ne traje doveka. Svakom tugovanju dođe kraj. Ukoliko ne dozvolimo sebi da odtugujemo i procesuiramo tugu, to može da dovede do kompikovanog tugovanja ili produženog tugovanja pa čak i depresije kasnije. Često ljudi kažu, sve je kod mene ok, ali iz nekog razloga ne mogu da budem srećna, ili ne znam ni kako sreća izgleda.

Kada je zatekla Ljubu kako leži na pločniku, Ljubina supruga se ljutila što je otišao do radnje, jer mu je više puta rekla da ne ide, da će mu neko doneti šta mu treba iz radnje. Ljutnja je prirodna reakcija kada smo tužni ili uplašeni.  Ljuti smo često i na tog nekoga i na situaciju i na sebe jer uvek mislimo da smo nešto mogli drugačije da uradimo ili da nas je taj neko poslušao sada ne bismo bili tu gde jesmo. U takvim situacijama često mislimo da smo kontrolisali situaciju bilo bi drugačije.Često zaboravljajući da ne možemo da kontrolišemo ono što je izvan naše moći.A to je da svako ima pravo da donosi odluke sam za sebe, pa samim tim i da ode do radnje ako to želi.

Bori se, beži ili se zamrzni

Kada se uplašimo naš nervni sistem reaguje na jedan od tri načina fight, flight or freeze, odnosno bori se, beži ili se zamrzni. Dolazi do lučenja hormona stresa kortizola, adrenalina, brzo nam lupa srce, znojimo se, javlja nam se crvenilo u licu… Aktivira se naš takozvani reptilski mozak. Nalazimo se u fazi preživljavanja.  Reptilski deo mozga je zadužen za trenutnu reakciju bez velike moći rasuđivanja.Dok se čika Ljubina gospođa ljutila na čika Ljubu, on je ležao i dalje na pločniku nagnut na mog supruga i njegovog sina.. svi smo odbrojavali kada će doći kola hitne pomoći..Čika Ljuba je poslednjih pet minuta pre nego što su stigli imao izuzetno slab aritmičan puls.Kada su kola hitne pomoći stigla pitali su koliko čekamo, rekli smo pola sata, konstatovala su da je čovek umro i da nema smisla započinjati reanimaciju, to je gotova stvar ako ih čekamo već pola sata.

U ovakvom trenutku je vrlo važno iskomunicirati realnu situaciju i čuti šta sagovornik govori i percipira, jer je ekipa hitne pomoći razumela da je čika Ljuba već pola sata bez pulsa. Jako je teško komunicirati kada nam je reptilski mozak uključen. Na šta smo rekli da je poslednjih pet minuta imao slab puls, da ako ga je izgubio, izgubio ga je pre koji sekund.

Ono što nas je šokiralo jeste protokol gde se bez imalo trunke empatije iz našeg ugla u toj situaciji, takve stvari saopštavaju, ne razmišljajući da će možda među prisutnima biti i neko ko je emotivno vezan za čika Ljubu.

Kada su čuli da je imao puls do malo pre, ekipa hitne je započela reanimaciju. Reanimacija je trajala dosta dugo, i dali su sve od sebe ali čika Ljubino srce nije uspelo da se povrati.

Proglasili su da čika Ljuba više nije među nama

Ono što se javilo kod mog supruga je osećanje krivice : „Možda da sam ga odmah pitao gde živi, odveo kući kada sam mu pomogao da pređe ulicu, možda mu se ovo ne bi ni dogodilo… „ A kako sam ja to sve isprocesuirala? Moj drajver budi jak je stupio na scenu, nije mi ništa, sve ćemo da rešimo, ja ću da pomognem, ja ću da zovem hitnu, ja ću to da rešim.

Nisam imala vremena da se bavim svojim emocijama. Emocije su se javile posle, kada je adrenalin popustio. Kada sam uplašena ja sam u fight modu. Pobila bih se sa pola grada. Čini mi se da i čika Ljubin sin ima drajver budi jak. Bio je vrlo pribran dok je pomagao svome ocu. Verujem da ga je tek kasnije stiglo. Kao i čika ljubinu gospođu.

Kada kažem stiglo mislim na tugu. 

I terapeuti imaju terapeute

Ja znam koliko je meni nekada teško da tugujem. Ono što znam je da je to sigurno tema o kojoj ću da pričam sa svojim terapeutom ove nedelje. Jer pogodite šta? I terapeuti imaju terapeute. Moram da razmislim o tome kako se osećam jer mi je čika Ljuba, komšija koga ne poznajem večeras umro na rukama. I iz nekog razloga mi je u glavi to pivo i smoki uz koji je hteo da uživa večeras ali nije više među nama. Danas je petak, dan za odmor.  A neko noćas tuguje i priprema sahranu. 

A vi? Kako Vi tugujete?

P.S. Zanemarite ako vidite gramatičke greške, večeras su mi bitnije druge stvari. 

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Večeras mi je na rukama umro nepoznat čovek zvani Ljuba appeared first on Nada Kalo.

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Mislim da sam nebinaran/-na, ali kako da znam sigurno? appeared first on Nada Kalo.

Naše emocije snažno utiču na naš izbor hrane i na naše navike u ishrani. Na primer, utvrđeno je da je veza između osećanja i hrane jača kod gojaznih ljudi nego kod ljudi koji nisu gojazni i kod onih koji su na dijeti u odnosu na ljude koji ne drže dijetu (Sanćes i Pontes 2012). Takođe, nauka je iznedrila zaključak da emocije same po sebi nisu uzrok prekomerne težine, već su način upravljanja tim emocijama i stil suočavanja sa njima faktori koji najviše utiču na pojavu prekomerne težine. Ono što jedemo ne utiče samo na to kako se osećamo, već i na način na koji se hranimo. U tom smislu, Kuper i saradnici (1998) kažu da poteškoće u regulisanju raznih stanja negativnog raspoloženja imaju veoma veliki uticaj na pojavu poremećaja u ishrani.
Emocionalna regulacija se odnosi na upravljanje sopstvenim emocijama, uzimajući u obzir okolnosti i emocionalno stanje drugih. Tako je primećeno da su sramota i krivica osećanja koja mogu imati veći negativan uticaj na ishranu. Ovo je jedan od očiglednijih dokaza da je veza između emocija i hrane važnija i snažnija nego što mislimo.
„Ono što mislimo stvara emocije, ali takođe ih reguliše i ono što jedemo.”

Emocije i hrana: neophodan tandem za naše zdravlje

Ljudi razvijaju različita ponašanja kao odgovor na svoje emocije. To zavisi od različitih faktora, kao što su okruženje u kojem se nalaze, njihovo iskustvo i sposobnost da identifikuju svoja osećanja i upravljaju njima. Kao rezultat, u stanju su da bolje ili lošije kontrolišu težinu. Na primer, primećeno je da što je osoba sklonija da jede pod uticajem emocija, to ima više  nekontrolisanih obroka. Takođe, kod ovih osoba je primećeno da su sklone da iz svakodnevne ishrane izbacuju doručak. Dakle, veza između emocija i hrane je činjenica, pitanje je samo kako se kod koga manifestuje.

Na primer, kod ljudi koji dosta sede, najuticajniji emocionalni faktor je teško kontrolisanje unosa određenih namirnica i često udovoljavanje žudnji za određenom hranom poput čokolade i peciva. S druge strane, kod sportskih tipova su osećaj krivice, kao i strah od vage i jedenja slatkiša, imali veći uticaj nego emocije nemogućnosti kontrole. Takođe, statistika pokazuje da su emocionalni faktori kod ljudi koji se slabo kreću disfunkcionalniji od onih kod koji utiču na sportske tipove. Razlog je donekle i taj što se žudnja i nedostatak kontrole nad hranom više povezuju sa prejedanjem, nego sa preteranim merenjem kilaže ili kalorija. I naravno, više utiču na telesno zdravlje.
Postoji određena grupa pojedinaca koja je zbog svojih prehrambenih navika nazvana “robovima”  dijeta jer su stalno na određenim restriktivnim režimima – najčešće onima koje sami izaberu. Ove ljude karakteriše ogroman strah od debljanja, pa zato ograničavaju ishranu dijetama. Paradoksalno, pod ovim restriktivnim uslovima, ove osobe povećavaju unos hrane i prejedaju se.

Jedenje – unošenje hrane – je ugodan i prijatan čin. Zloupotrebom tog prijatnog čina ne samo da možemo da se osećamo umorno i da stalno tražimo više hrane, već to može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema. Mi tražimo hranu da bismo preživeli, ali i da bismo uživali. Zato se savršen tandem emocija i hrane mora zasnivati na tome da jedemo tačno ono što nam treba. To znači da moramo biti svesni koja nas osećanja vezuju za hranu i koja nas krana uvlači u određena osećanja.

„Hrana nam pomaže da idemo ili putem zdravlja ili putem bolesti.“

Zabrana hrane stvara opsesiju hranom

Što je veća zabrana, to je veći rizik od prejedanja. Normalizacija hrane mora biti osnovni cilj u lečenju poremećaja u unosu hrane. Zabrane u ishrani, pored toga što predstavljaju  rizike za zdravlje, takođe su osnovni uzrok zašto ljudi “napadaju” hranu. Da bismo vam dokazali da zabrane pojačavaju opsesiju za  hranom, predlažemo maleni test:
„Reći ćemo vam rečenicu koju kasnije ne biste smeli zapamtiti“. Rečenica glasi: u sobi je žuti leptir.
priznajte da ste zapamtili rečenicu!
Zašto? Pa, zato što zabrana stvara suprotan efekat i onog trenutka kada nam se zabrani da se setimo onoga što nam je rečeno, naš mozak počinje da obrađuje te informacije.

Uzrok je ukorenjen u nesvesnom. Nesvesno je deo koji je zadužen – u važnom delu – za usmeravanje našeg tela, to jest, za tumačenje i čuvanje informacija primljenih od strane naših čula.

Suštinska karakteristika nesvesnog je da deluje preko simbola i slika, umesto kroz tekst ili slova. To podrazumeva da nesvesno ne obrađuje negativne pojmove. Ako sebi kažemo „Ne smem da jedem pomfrit“, nesvesno će imati samo sliku pomfrita i zato ćemo želeti da jedemo pomfrit. Naravno, ovo što smo izjavili ne znači da nesvesno uvek i po pravilu na ovaj način “okida” našu želju za zabranjenom hranom, ali u velikoj meri jeste uzročnik.

Emocionalno jedenje

Kada hranu koristimo za smirivanje emocionalnog stanja, možemo reći da se emocionalno hranimo. Onda anksioznost zbog težine i izgleda postaje dominantna i prikriva osnovnu emociju zbog koje smo, na prvom mestu, i počeli da jedemo. Ovo postaje začarani krug nerešenih problema koji usporavaju našu sposobnost rasta i razvoja.

Svaki organ generiše određenu emociju. U zavisnosti od toga da li jedemo jednu ili drugu hranu, osetićemo vrlo različite emocije. To se događa zato što svaka namirnica „napada“ različite organe. Ako konzumiramo namirnice koje blokiraju jetru, poput alkohola, emocije besa, agresivnosti ili nestrpljenja biće izraženije.

Razlog zbog kojeg ljudi sa emocionalnim problemima često tragaju za hranom da bi se osećali bolje je taj što mnoga hrana uključuje triptofan, aminokiselinu koja uzrokuje oslobađanje serotonina, a znamo vrlo dobro da je nizak nivo serotonina povezan sa depresijom i opsesijom. Nedostatak serotonina izaziva različite negativne efekte na telo, poput anksioznosti, tuge ili razdražljivosti. Kada telo ne proizvodi triptofan, dobijamo ga ishranom. Stoga hrana bogata ovom aminokiselinom deluje kao prirodni antidepresiv.

Da zaključimo: hrana nam je neophodna za život, isto kao i emocije. Ali, za kvalitetan život je potrebno da znamo da upravljamo i hranom i emocijama. Ponekad to ne možemo da osvestimo sami, jer je u pitanju začarani krug. Zato postoje stručnjaci koji će nam pomoći da iz njega izađemo.

U određenim trenucima verujemo da će nas hrana spasiti od neprijatnih emocija. Ova misao pojačava začarani krug između emocija i hrane.

Izvor: https://lamenteesmaravillosa.com/

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Koja je veza između emocija i hrane? appeared first on Nada Kalo.

Moj prvi susret s psihoterapeutom, kao što je to najčešće slučaj, nije bio slučajan, spontan ni iznenadan. Naprotiv! Bio je isplaniran do tančina. Za početak, dugo sam se spremala da napravim taj korak: raspitivala sam se okolo šta je psihoterapija, čitala sam članke o tome, pričala s ljudima koji su završili psihologiju… Suštinski, pripremala sam teren i čekala da mi se moj psihoterpeut „desi“. I desio se, zapravo, desila se! Desila se jednog popodneva, dok sam pila kafu sa prijateljicom na kojoj sam primetila promenu i to joj i rekla. Ona mi je kratko uzvratila: „Krenula sam na psihoterapiju. Ako želiš, daću ti broj terapeutkinje.“

Memorisala sam ga u svoju Nokiju, ali ne sa idejom da odmah zakažem seansu, nego da pozovem „kad se desi i namesti“. Ali, taj broj mi nije dao mira. Od trenutka kad sam ga dobila, počeo je da mi se vrzma po glavi, kao, recimo, broj udvarača koji mi se sviđa i s kojim bi trebalo da napravim sledeći potez, a ja, eto, nemam herca. Burgijao mi je tako po glavi nedelju dana, dok nisam odlučila da svojoj budućoj (tada sam mislila, samo potencijalnoj) psihoterapeutkinji uputim poziv. Kao što rekoh na početku, moj odlazak na psihoterapiju je bio isplaniran do tančina, što znači da sam isplanirala i sadržinu poziva.

„Dobar dan, ja sam Mirjana, dobila sam broj od prijateljice, pa zovem da se raspitam kod Vas nešto više o TA pravcu u psihoterapiji.“ – to sam planirala da kažem, ali kad se, nakon nekoliko sekundi, javio ženski glas, čula sam sebe kako u dahu izgovaram: „Dobar dan, ja sam Mirjana, prijateljica mi je dala Vaš broj i ja bih da počnem da radim sa Vama kada god da imate prvi slobodan termin.“

„Eto! Toliko o isplaniramon prvom razgovoru!“ pomislila sam zadovoljno, jer sam već tada znala da je bolje što sam napravila „neplaniran“ korak i odmah zakazala termin.
Ipak, za prvu seansu sam se pripremila: pričaću o tome i tome, počeću lagano, neću plakati niti pokazivati nepoželjne emocije – videću ženu prvi put u životu, nije red da je prepadam… I tako, sa spiskom tema i poželjnih oblika ponašanja u glavi, otišla sam na razgovor koji će, kasnije sam shvatila, biti početak mog novog života.

Dočekala me smirena žena prema kojoj i dalje, u trenutku dok sve ovo pišem, a 12 godina nakon prvog susreta, osećam ogromnu ljubav i zahvalnost. Sela sam na stolicu preko puta njene, spremna da počnem svoj naučeni monolog, ali me ona preduhitrila uvodnim pitanjima, u toku kojih sam ja, mimo svakog plana i programa, počela da plačem! Eto! I moj drugi plan se izjalovio, ali tada mi to više nije bilo bitno, kao ni prilikom kasnijih susreta.
Šta više, vremenom sam prestala da pravim planove i shvatila da je prepuštanje toku mnogo važnije od mojih predefinisanih zamisli. Poslednično sve što je trebalo da dođe na obradu, izlazilo je.
Dugo sam bila klijentkinja moje prve terapeutkinje. Dugo sam odlazila na razogovore sa njom, izdvajala vreme, energiju i novac za naše seanse. Ako mogu da svedem u jedan zaključak taj period, bila bi to rečenica: NIMALO SE NISAM POKAJALA!

Zato, ako planirate da krenete na psihoterapiju, slobodno nastavite da pravite planove. Usavršite ih, ako treba, do tančina! A možete i da odustanete od njih. Samo nemojte da odustanete od svoje prvobitne zamisli i nemojte da odustanete od sebe!

Autor teksta Mirjana.J.

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Prvi susret s psihoterapeutom appeared first on Nada Kalo.

Naše društvo nas vrlo rano uči da je nekako neprikladno gajiti tužna, bolna ili neprijatna osećanja i pokazivati ih. Učenje o gubitku često počinje opomenom od strane naših roditelja kada smo mali: “Veliki momci i cure ne plaču „.
Koliko Vam je poznata ova rečenica koja se i dan danas često ume čuti kod kuće, na ulici, u bioskopu, dečijem igralištu: „Prestani da plačeš i kukaš, nemoj da ti zaista dam razlog za plakanje!“.
Roditelji rade najbolje što umeju, onako kako su njih naučili uz svu ljubav koju imaju. Oni samo prenose svojoj deci ono što su njih naučili njihovi roditelji.
A šta su ih to naučili? Naučili su ih da su bolna i negativna osećanja nešto što treba gurnuti pod tepih.
Koliko puta ste čuli majke ili tate u prolazu kako kažu svojoj deci kada plaču na ulici:
„Ne budi plačipi…“ To se ne samo čuje na ulici u prolazu nego se često čuje i kako odjekuje u zabavištu od strane vaspitačica kao i po dečijim igralištima. To je dokaz da su decu do četvrte ili pete godine već naučili lekciju. Ne tuguj. Ne plači.

Često ne dozvoljavamo da ljudi oko nas tuguju

Jedan od primera su izjave koje svakodnevno čujemo od drugih:

• Ne smeš da gubiš kontrolu nad sobom
• Saberi se
• Proći će
• Ima još riba u moru čujemo kada izgubimo parnera ili partnerku
• Dečaci ne plaču
• Nisi lepa kada plačeš
• Vidi kako si ružna devojčica kada plačeš

Kao društvo uglavnom osećamo nelagodu nad izlivima bolnih osećanja od ljudi iz našeg okruženja, posebno ako imamo drajver budi jak. Više o drajverima na sledećem linku. Da li Vam se nekada dogodilo da ste hteli da kažete prijatelju kako se osećate povodom važnog emotivnog događaja u Vašem životu?
Možda se sećate i da Vas je prijatelj neko vreme slušao pa rekao: „Ma zaista je užasno što ti se to desilo ali da li si ti video šta je bilo sa Miletom?“ Ili “Ma užas čoveče ne mogu ni da zamislim kako ti je ali da li si čuo šta se dogodilo na poslu? Ne mogu da verujem!“

Zamislite sledeću situaciju

Ožalošćeni kome je umro otac pokušava da podeli tugu sa svojim prijateljem:

„Osećam da ću da umrem, ne znam šta ću bez njega, mnogo mi nedostaje, ne mogu da dišem.“
A prijatelj odgovara: „Ne tuguj, važno je da on više ne pati“.

Pogledajte ovu promenu teme. Ožalošćeni je izgubio oca a prijatelj prebacuje predmet razgovora na osobu koja je umrla a ne na to kako se njegov prijatelj oseća.
Da li to znači da osoba želi da nam poruči da ako osobe koju smo izgubili više nema i ne pati, da i mi ne treba da patimo?

Kako ste Vi shvatili ovu rečenicu?

Treba napomenuti da to nikako ne znači da je naš prijatelj loš prijatelj, nego da ni on nije naučio kako da se nosi sa tugom i verovatno mu je neprijatno što delimo našu tugu, pa izgovara rečenicu koju je on čuo da drugi izgovaraju s namerom da nas uteši. Ali kada bi malo razmislili shvatili bismo koliko je besmislena ta rečenica : „ne tuguj važno je da taj neko više ne pati..“

Gubitak ljubimca

Ukoliko uzmemo za primer tugu zbog gubitka ljubimca koga smatramo članom porodice, koliko zaista neko može da razume šta znači naš gubitak?

Veliki dar čovečanstva jeste sposobnost da ispoljavamo i saopštavamo emocije. No i pored toga naše društvo taj dar izgleda smatra negativnim ili kao odraz slabića. Lakše nam je gurnuti pod tepih emocije ili pak promeniti temu jer smatramo da je priča o emocijama nepotrebna i donosi određenu neprijatnost sa kojom ne znamo da se nosimo.

Određeni komentari jesu dobronamerni ali koliko zaista može da Vam znače sledeće rečenice:

• Život ide dalje
• Sve u životu je prolazno
• Budi zahvalna što imaš drugu ćerku
• Vodila je ispunjen život
• Naćićeš nekog drugog
• Bog nam nikada ne daje više nego što možemo da primimo
• Svako od nas dobije krst koji može da nosi
• Budi zahvalna što je toliko dugo bio živ
• Tvoja žena i ti treba da ste zahvalni što možete imati još dece
•  Nemate decu ali bar imate jedno drugo
• Jednostavno nije bilo suđeno
• Dovoljno si jak da se izboriš sa tim
• Ma ti si žena zmaj, preživećeš
• Sledeći put ćeš proći bolje 
• Ma kralju šta se nerviraš ima ih toliko 
• Ne tuguj sutra ćemo ti nabaviti novog psa

Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa

Sve su ovo komentari koje smo bar jednom u životu čuli bilo da smo izgubili nekoga ili da je neko nama blizak ostao bez voljene osobe.

Evo ako uzmemo samo ovu poslednju rečenicu:” Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa“, šaljemo poruku da ćemo zameniti gubitak. Ima li Vam to smisla?

Dečak:

„Moj stari pas mi je i dalje nedostajao ali nisam to nikome rekao. Mislio sam da to ne bi odobrili. Posle mnogo vremena u suštini sam zaboravio na staru kerušu. Takođe mi je bilo teško da volim novog psa onako kako sam voleo starog a nisam znao zašto“.

Ono što je moguće jeste da dečak nije mogao da zavoli novog psa zato što nije rešio emotivni odnos sa starim psom. Kupovinom ili udomljavanjem novog psa može da nam bude lakše jer nismo sami, imamo nekoga. Ali to nikada ne može da zameni starog člana porodice za kojim je prirodno da tugujemo.

DEKA JE ZASPAO

Zamislite kako sve ovo zvuči deci koja očekuju istinite odgovore:

„Šta je bilo sa dekom“?
„Deka je zaspao“.

Dete pogleda deku u kovčegu i zna da s tim odgovorom nije nešto sasvim u redu. Zbunjeno je ali pretpostavlja da su mu rekli istinu. „Mora biti da postoje dve vrste spavanja“, i onda se često dešava da imamo decu koja mesecima imaju strah da uveče zaspe.

Metafore koje se koriste sa malom decom a vezane su za religiju takođe mogu da naprave zbunjenost kod deteta.

„Šta je bilo sa mojom mamom?“
„Bog je uzeo sebi“.

Narednih nekoliko godina dok dete odrasta, dete zbunjuje i zabrinjava misao na Boga.
Mnogo prikladnije bi bilo reći:
„Tvoja mama je umrla. I verujemo da je pošto je umrla otišla da bude sa Bogom.“

Sama formulacija rečenice je izuzetno bitna kod male dece jer na osnovu predstavljenih događaja dete stvara sliku o svetu, sebi, stvarima koje ga okružuju.

Naša uverenja često određuju kako se osećamo. Ako imamo pogrešne ideje, skloni smo da stvaramo pogrešna osećanja. Kada izgubimo nekoga prirodno je da nas preplavi tuga. Tuga predstavlja niz osećanja koja se prirodno pojavljuju i prate gubitak. Ukoliko pogrešno definišemo tugu, ili nas ljudi oko nas odvraćaju od tugovanja odvraćamo sebe od normalnog sleda emocija i procesiranja tuge koja nas vodi do oporavka.

Depresija je reč koja se najviše zloupotrebljava i najneispravnije shvata u kontekstu tuge. Ako želite da pročitate više o depresiji to možete učiniti ovde.
Klinička depresija obuhvata mnoštvo istih simptoma koje možemo imati kada izgubimo nekoga, bilo da nam je umrla draga osoba ili smo se recimo razveli od nekoga. Danas kada u svakodnevnom govoru koristimo reč depresija pod tim obično mislimo da smo izgubili energiju i da tugujemo.
Recimo da je neko ostao bez supružnika posle trideset godina braka. Zar gubitak energije i tugovanje kod osobe koja je izgubila nekoga nije normalan?

Mnogi ljudi pod uticajem drugih traže medicinska rešenja za nemedicinske probleme. Lečenje tuge psihoaktivnim lekovima može da prikrije normalne i prirodne reakcije na gubitak. Kad jednom zakopate ta osećanja, kasnije ih je teško ponovo povezati. Ne znači da nije moguće samo je potrebno dosta vremena da sve ono što smo zakopali izađe na površinu.

Kažu da je u Srbiji drugi po redu najprodavaniji lek Bromazepam.

Kada uzmemo sedativ mi se umirimo i možemo da zaspimo i naravno da nam je lakše, ali to je sve privremeno. Ono što još možemo čuti jeste da ljudi često potežu i za psihoaktivnim supstancima ili alkholom jer na taj način regulišu svoju anksioznost koja je nastala zbog gubitka voljene osobe i guranja pod tepih svih onih preplavljujućih osećanja koja su nam neprijatna, poput tuge, besa itd. Koliko nas se samo zakopa u posao i radi prekovremeno i ono što mora i ono što ne mora kako se ne bismo bavili sobom? Imate li neke prijatelje koji su izgubili nekoga i sledeće nedelje se vratili na posao govoreći da su dobro i da život ide dalje?
Kada izgubimo nekoga, razvedemo se, doživimo bilo koji vid gubitka, uzimanje lekova spada u kratkorični vid osposobljavanja za svakodnevnim funkcionisanjem i guranjem tuge pod tepih. Naravno da su lekovi nekada potrebni ali opasnost kod uzimanja psihoaktivnih lekova jeste u iluziji da smo dobro i da sada možemo dalje bez procesuiranja gubitka.

Koliko nas je glumilo da smo se oporavili od nekog gubitka?

Lažna slika da nam je dobro kada smo se recimo razišli sa partnerom podrazumeva:
„Dobro sam“
„Smeši se drugima“
„Hoću da budem dobro radi porodice i prijatelja“
„Moram biti jak zbog drugih“
„Ne smem da tugujem, deca me gledaju“

Ono što može da koči proces tugovanja jeste navika i ideja da se o mrtvima ne treba govoriti u lošem kontekstu. Mnogi od nas kada izgubimo nekoga smatramo da svoje misli i osećanja treba da zadržimo za sebe, da ne bismo ukaljali tu osobu. Ono što je istina jeste da je nemoguće prevazići bol uzrokovan smrću, razvodom ili bitnim emotivnim gubitkom bez sagledavanja odnosa u celini, ne samo njegovih dobrih strana.

Oporavak od gubitka

Kada kažemo gubitak, treba znati da gubitak podrazumeva i gubitak prijatelja, posla, stana i mnoge druge situacije u kojima se osećamo da smo izgubli nešto ili nekoga. Dešava se da često dobijamo poruke da gubitak  podrazumeva gubitak roditelja, deteta, supružnika, rođaka a svi ostali gubici nisu toliko važni, ali to prosto nije istina.

Dolazak na psihoterapiju je Vaš prvi korak. Već ste doneli par dobrih odluka za sebe.

Priznali ste da problem postoji.
Priznali ste da je problem povezan sa gubitkom.
Priznali ste tako što ste uradili domaći zadatak, našli terapeuta i krenuli da se bavite sobom i svemu onome što ste potisnuli.

Ono što treba da znate jeste da su svi međuljudski odnosi jedinstveni, otuda je i svaki oporavak individualan.

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Gubitak voljene osobe appeared first on Nada Kalo.

Dirne li Vas nekad neka pesma, priča?

Nikad nisam bila veliki ljubitelj poezije i proze. Retko me koja dirne. Uvek sam više bila fan priča, drama… Ali ove nedelje sam se zaljubila.

Zaljubih se ni manje ni više u pesme iliti takozvane “Smotuljke” kako ih on zove, autora Draška Sikimića.

Početkom nedelje je klijentkinja došla sa Draškovom pesmom želeći da podeli emocije i pesmu u kojoj je nebrojeno puta nalazila utehu i zagrljaj kada god je bilo teško.

Pesmi se rado vraćala i iznova tražila smisao same pesme, usput tragajući za svojim sopstvenim smislom.

A zatim sam i ja otvorila vrata njegovog sveta i lično se pronašla u toliko njegovih pesama.

Ovo je prva pesma koja je u poslednje vreme napravila korak ka mojoj ličnoj tuzi.

Verujem da će se u istoj i mnogi od Vas pronaći.

Svakome od nas budi različite emocije, a emocija koja je preovladavla ove nedelje, kada sam je podelila sa drugima, bila je kao i kod mene, uglavnom TUGA.

Tuga zbog svega onoga što smo želeli da budemo a nismo mogli, zbog svega onoga za čim i dalje čeznemo, zbog izgubljenih delova sebe koje još uvek tražimo…

Tuga,  jer udovoljavamo drugima da bi bili prihvaćeni, tuga jer nam je teško neći ne, tuga jer nas je strah od odbacivanja…

Tuga jer nam je svima nama potrebno da imamo nekoga ko će da nas prihvati takve kakve jesmo i da nas razume.

Avaj, možda ova pesma na Vas ne ostavi nikakav utisak i šaljem je u etar..ali verujem da je vredna ako ništa bar jednog čitanja.

OTIMANJE

Moraš prvo da se otmeš
da te svi izgube
niko da te nema,
moraš od svakoga da odeš
i da sebi oprostiš što si otišao,
što te nigde nema,
što nisi tamo gde si potreban,
moraš da odeš i da budeš sam,
i vidiš ko si,
i onda sebi da oprostiš što si to što jesi,
i da oprostiš sebi
što nisi sve ono što si želeo da budeš,
i tek onda da se vratiš,
da se daš onima koji su ti oprostili što si otišao,
koji su ti oprostili
što nisi sve ono što si želeo da budeš,
i tek onda da se vratiš,
da se daš onima koji su ti oprostili što si otišao,
koji su ti oprostili
što nisi ono što su oni hteli da postaneš
i koji su te prihvatili onakvog kakav si sada.

Draško Sikimić

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Sa Tugom na TI appeared first on Nada Kalo.

U slučaju da vam je potreban još jedan razlog da krivite roditelje za to kako ste ispali, ispostavilo se da se anksioznost ne prenosi samo genetski – to takođe ima veze sa načinom na koji ste odgojeni. Roditelji i deca utiču na strepnje jedni drugima samim tim što žive ispod istog krova, a to znači da roditelji takođe mogu da igraju ulogu u smanjenju sopstvenih strepnji kod svoje dece, prema najnovijem istraživanju King’s College-a u Londonu i objavljenim u žurnalu američke psihijatrije.

Studija je proučavala skoro 900 porodica sa odraslim blizancima, dvojajčanim ili jednojajčanim, koji su imali decu. Da je anksioznost bila samo genetska osobina, dete bi tada imalo istu količinu anksioznosti kao i otac ili očev identični blizanac, jer deli istu količinu oba njihova DNK kaže istraživanje. Međutim, istraživači su otkrili da su deca blizanca imala više zajedničkog sa roditeljem nego sa blizancem roditelja, kaže koautorka istraživanja Thalia Elei.

„Čini se da je sličnost koju vidite u porodicama uglavnom povezana sa činjenicom da svi žive zajedno“, kaže Elei.

Možemo li uticati na to da naša deca ne budu anksiozna?

Postoji nekoliko načina na koji bi se ova anksioznost mogla preneti sa roditelja na dete ili obrnuto, objašnjava studija. Deca bi mogla da primete strah ili zabrinutost roditelja oko određenih stvari a zatim bi i sami usvojili te iste brige. Npr. roditelj Vas uvek uči da maksimalno štedite jer nikada ne znate šta može da se dogodi, pa recimo imamo roditelje kojima je teško da sebi priušte nešto lepo jer čuvaju novac za “crne dane”. Samim tim i Vi odrastate brinući se kako ćete u životu bez novca i kako morate da štedite za budućnost, uskraćujući sebi neke male stvari i ne uživajući u sadašnjosti. Drugi uzrok može biti ono što studija naziva „negativno roditeljsko ponašanje“  a transakciona analiza u ovom slučaju takvo vaspitanje ustvari naziva negujući kritikujući roditelj, pa imamo pozitivno i negativno negujućeg kritikujućeg roditelja. Više o tome možete pročitati ovde.

Studija je negativno roditeljsko ponašanje definisala kao želju roditelja da nepotrebno zaštititi dete od nečega čega se roditelj boji. Ili sa druge strane, roditelji bi mogli da ovekoveče problem dopuštajući detetovim postojećim strepnjama, poput straha od visine ili bola kod zubara, da diktiraju njihove roditeljske izbore i dopuste detetu da izbegne ta iskustva. Dečja anksioznost može čak uzrokovati i anksioznost kod roditelja. 

Ono što roditelj treba da uradi jeste da pomognete detetu da prihvati izazove i zadatke koji odgovaraju njihovoj starosti i nivou straha.  Dakle, oni imaju priliku da nauče da ipak mogu da se nose sa određenim situacijama. 

Prethodna istraživanja su pokazala da je veća verovatnoća da će deca uznemirenih roditelja i sama biti uznemirena pa samim tim psihoterapija je tu i da pomogne svim uznemirenim roditeljima da prepoznaju i promene određena ponašanja kod sebe i samim tim da umanje efekat te anksioznosti na njihovu decu.

Elei kaže da bi ovo istraživanje moglo imati pozitivan efekat na roditelje jer sada znaju da mogu pomoći svojoj deci ako rade na sebi.

Teško je biti roditelj u današnje vreme kao što je teško da uvek budemo svesni sopstvenih strepnji kako bi izbegli da ih prenesemo na decu.

Na primer, ako vas uznemirava odlazak kod zubara a baš ove nedelje treba da kod zubara vodite vaše dete a primetite da ste se već uznemirili pri samoj pomisli da i dete treba da prolazi kroz to, pošaljite recimo dete sa partnerom da ne biste podstakli slične emocije i otpor deteta prema zubaru kao što ga i Vi imate. Ono što Vi možete da uradite za sebe jeste da zajedno sa terapeutom otkrijete zašto imate strah od zubara, zašto Vam se javljaju snažne emocije kada neko pomene zubara i da podelite sa nekim koliko Vam je teško što i Vaše dete morate da vodite kod zubara.

Može biti veoma teško preneti Vašem detetu osećaj smirenosti kada se borite sa sopstvenom anksioznošću. Terapeut Vam između ostalog može pomoći da razradite metode upravljanja stresom koje odgovaraju Vašim specifičnim potrebama. Dok naučite da tolerišete stres, zauzvrat ćete podučavati svoje dete – kod kojeg ste primetili da počinje da preuzima stavove prema određenim stvarima koje je naučilo iz Vašeg ponašanja – kako se nositi sa situacijama neizvesnosti ili sumnje.

Možemo li naučiti decu da ne budu anksiozna kao i mi?

Jedan od najvećih strahova radeći sa majkama ili ženama koje rade na tome da postanu majke kao i sa budućim očevima jeste:

“Ako sam anksiozan(na) hoću li to preneti na dete? Postoji li način da to ne uradim?”

 

Radeći na sebi verujem da ćete shvatiti da ste na psihoterapiji naučili strategije koje potom možete da prenesete detetu kada se npr. oseća teskobno. Ako recimo dok ste pod stresom sa Vašim terapeutom radite na tome da identifikujete stres i da o njemu ramišljate racionalno kako kbt terapeuti vole da kažu, da vidite šta Vam se dešava u telu i osvestite šta je realna pretnja,  te iste veštine možete da vežbate i sa Vašim detetom.

Recite mu: „Shvatam da se plašiš, ali kakve su šanse da se zaista dogodi nešto zastrašujuće?“ Ovo se u transakcionoj analizi zove normalizacija. Više o tome možete pročitati ovde.

Pokušajte da se ponašate mirno pred detetom onoliko koliko se osećate udobno, čak i dok sa svojim terapeutom radite na tome da upravljate svojom anksioznošću i ne osećate se mirno. Pratite šta Vam Vaše telo poručuje. Ako niste u mogućnosti svakako ćete sa terapeutom istražiti šta se dešava sa Vama kada pokušavate da pred detetom izgledate mirno a niste u mogućnosti. To je veoma bitna informacija.

Poznati doktor Hovard koji se bavi anksioznošću kaže: „Budite svesni svojih izraza lica, reči koje odaberete i intenziteta emocija koje izražavate, jer Vas deca čitaju. Oni su mali sunđeri koji sve kupe. “

Da li detetu reći da sam anksiozan(a)

Ukoliko je dete starije da može da razume objasnite mu svoju anksioznost

Iako niko od nas ne želi da naše dete bude svedok svakog uznemirenog trenutka koji doživimo, ne morate stalno da potiskujete svoje emocije. U redu je – pa čak i zdravo – da deca ponekad vide kako se roditelji nose sa stresom, ali treba da mu objasnite zašto ste reagovali na način na koji ste reagovali.

Kako budete išli na terapiju i radili na svojoj anksioznosti i Vama će biti jasnije šta se nalazi iza svega toga i koja je funkcija.

Transakciona analiza je stava da je anksioznost signal koji naše telo daje da nam se nešto dešava a treba dešifrovati taj isti signal i videti koju poruku nosi.

Kada sam nervozna umem da vičem ili se derem na svoju decu

Zamislite da ste majka koja treba svoje dete da odveze u školu pa da odete na posao. Beograd, gužve, pada kiša, saobraćaj stoji.

Već kasnite jer niste uspeli na vreme da se spremite i krećete da vičete po kući. Ono što se ustvari dešava iza tog vikanja jeste da ste

ustvari  izgubli živce jer ste bili zabrinuti da dete neće na vreme stići u školu i propustiće početak časa.

Kasnije, kada se smirite, recite mu: „Sećaš li se kad sam ujutru postala stvarno frustrirana, uznemirena? (koristite reči koji Vaše dete razume).

Bila sam uznemirena jer smo kasnili u školu, a način na koji sam upravljala svojom anksioznošću bilo je vikanje i ono što sam primetila jeste da i ti vičeš na mamu i tatu pa i drugare kada si uznemirena. Ali postoje i drugi načini na koje možeš da upravljaš svojom uznemirenošću. Možda bismo zajedno mogli da smislimo bolji način za napuštanje kuće svakog jutra.

Kada na ovaj način razgovaramo o anksioznosti sa svojom decom mi im dajemo dozvolu da osećaju stres i šaljemo im poruku da se to može rešiti.

Ukoliko osećamo da moramo neprestano da štitimo svoju decu da nas ne vide tužne, ljute ili uznemirene neverbalno šaljemo svojoj deci poruku da nemaju dozvolu da osete ta osećanja, da ih izraze i samim tim upravljaju sa njima.

Ukoliko ih dozvolimo i sebi i njima šaljemo im poruku da postoji način da se sa njima upravlja kada se dese i da je u redu podeliti šta osećamo.

Izmenjeno i prilagođeno sa interneta

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Da li anksioznost možemo preneti i svojoj deci? appeared first on Nada Kalo.

ali koliko nam je u stvari teško da komuniciramo asertivno?

Sledeća lista se može usvojiti (i dopuniti po potrebi) i predstavlja skup pravila asertivnog ponašanja. Ove dozvole su tu da nas podsete da svi mi imamo pravo na individualne potrebe i da imamo pravo da ih ostvarimo asertivno bez osećaja krivice. (prilagođeno iz Smit, 1985).

A da li možemo? To je već drugo pitanje.

Imamo pravo:

• Na procenu vlastitog mišljenja, osećanja i ponašanja – jer neminovno je da ponašanje drugih utiče na nas u nekoj meri, ali mi smo ti koji biramo kako ćemo odgovoriti na to isto ponašanje;

• Mi sami biramo da li smo odgovorni za rešavanje tuđih problema – iako se saosećamo sa tuđim problemima, nismo odgovorni za sreću drugih;

• Imamo pravo da se predomislimo – u životu ništa nije trajno pa ni naše odluke. Svi se mi menjamo kao individue a samim tim menja se i naše okruženje. Zbog toga nije nerazumno da se naši pogledi na svet i uverenja vremenom menjaju;

• U redu je reći da nešto ne znamo – jer sasvim je u redu i ljudski da ne znamo sve, niti je moguće sve znati;

• Greške su oK – grešiti je potpuno ljudski. U redu je ako pogrešimo i preuzmemo odgovornost za svoje greške. Drugi mogu da tvrde da je greška nešto što se ne može zamisliti niti oprostiti ali to je stav drugih, a mi kroz naše greške učimo;

• U redu je da ne zavisimo od tuđih dozvola i potvrda – iako nije retko da nas možda neki ljudi cene na osnovu toga da li slušamo njihove savete i dozvole koje nam daju. Npr. naši roditelji često umeju da nas cene po tome da li radimo stvari kako oni žele da ih mi radimo.

• Ono što treba da znamo jeste da nam ne treba odobrenje drugih da bismo formirali svoj stav i radili stvari kako mi želimo;

• Dozvoljeno nam je da budemo nelogični – možemo da donosimo odluke i kada posedujemo nedovoljno informacija ukoliko u nekoj situaciji osećamo potrebu da ta odluka bude takva;

• Naravno da je u redu reći nekome kada nešto ne razumemo, bez ustručavanja i opravdavanja. U redu je da tražimo dodatno pojašnjenje na način koji će nama biti shvatljiv. Nerazumevanje se često više odražava na stil objašnjavanja od strane drugih, odnosno na njihov način prenošenja informacija. Što znači da je to povezano sa načinom na koji smo naučeni da drugima prenosimo neku informaciju i retko se odnosi na našu kognitivnu sposobnost da nešto razumemo;

• U redu je da kažemo da nas nije briga ili nas nešto ne interesuje. Možda nas zaista iskreno ne zanima određena tema niti nečiji pristrasan pogled na neku situaciju a često sebe zatičemo kako slušamo drugu osobu iz nekog razloga. Bilo da je to naš strah da će nas neko odbaciti ako kažemo da nas tema ne interesuje ili nešto drugo;

Treba znati da ne moramo reći DA svemu i u redu je da se ne složimo sa nečim što je rečeno. Naravno sve ovo lepo zvuči kao slovo na papiru i mnogi od nas bi voleli da su u mogućnosti da urade većinu stvari sa liste, ali da biste se zaista osećali dobro kada kažete NE potrebno je da želite da radite na sebi, da prepoznate stvari koje Vas koče i pružite poverenje Vašem psihoteraputu da će Vas na tom putu voditi.

Ukoliko želite da skinete PDF sa asertivnim pravilima komunikacije to možete učiniti na sledećem linku.

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Asertivna Komunikacija appeared first on Nada Kalo.

Kada razmišljate o terapiji, možda razmišljate o intenzivnom i zastrašujućem procesu rezevisanom samo za ljude koji se bore sa mentalnim bolestima. Ali postoji bezbroj pravaca i stilova terapije, što znači da za svakoga postoji nešto. U stvari, ima više ljudi koji imaju koristi od terapije nego što mislite. Prema poslednjem istraživanju Američkog udruženja psihologa, 27 % Amerikanaca ide trenutno kod psihoterapeuta. Uzeli smo ovo istraživanje kao primer zato što nam je bilo dostupno, voleli bismo da imamo najnovija istraživanja za Srbiju i u planu je da uradimo jedno.

Evo samo nekoliko razloga zašto biste možda želeli da im se pridružite, čak i ako imate neki mali problem.

Psihoterapija Vam može pomoći da naučite da volite sebe

Terapija promoviše i tehnike koji mogu poboljšati Vaš odnos sa samim sobom i to je nešto od od čega svako od nas može imati koristi.

“Terapija Vam može pomoći da se ludo zaljubite u sebe, a zauzvrat će vas učiniti magnetom za zdrave veze”, rekao je Tristan Kopersmit psihoterapeut. Dešava se da zbog razloga kojih često nismo ni svesni merimo svoju vrednost na osnovu naše karijere, izgleda a ponekad i na osnovu naših odnosa koje smo izgradili sa drugima. Način na koji merimo svoju vrednost utiče na to koliko mi zaista volimo sebe i koliko smo zadovoljni svojim životom. Ono što se može desiti jeste da ukoliko već imamo takav odnos  prema sebi, da našu vrednost merimo na osnovu toga šta kažu drugi ljudi o nama, počinjemo i da zavisimo od njih i od njihovog mišljenja o nama.

Šta Vam omogućava psihoterapija?

Omogućava vam da razgovarate objektivno o svojim problemima. A ako to ne možete ili trenutno na to niste spremni, da razumete zašto je to tako. Zašto npr. umanjujete ili preuveličavate svoje probleme. Kada imate nekoga da razgovarate o svojim problemima, mislima,  sa nekim kome verujete sigurno će to na Vas delovati negujuće. Ponekad želimo da se promena desi a da ne moramo puno toga da menjamo kod nas samih. Želimo da se probudimo srećni i da smo zadovoljni onim što imamo. Želimo da uklonio sve ono što nam smeta, neprijatna osećanja ali ne i izbore koje smo načinili u životu, način na koji posmatramo život, ljude i sebe, način na koji donosimo odluke.

Ono što je najbitnije za Vas je da Vaš terapeut nema predrasude o vama niti ima razlog da Vam povlađuje i potvrđuje stvari samo zato što želite da ih čujete. Možete im verovati da će čuvati Vaše tajne i omogućiti vam da slobodno govorite, omogućavajući vam da dobijete što objektivnije mišljenje. „Kao neko ko putuje godinama (digitalini nomad od juna 2014. godine), moj terapeut je zaista ključni deo održavanja moje brige o sebi“, rekla je pisac Katarina Konavaj. U redu je da trenutno ne želite promenu ili da je želite a ne znate kako do nje da dođete, ali je isto tako važno osvestiti zašto ne želimo ili želimo baš tu promenu.

Šta je za mene moj psihoterapeut?

„Objektivna publika mojih briga, svakodnevnih izazova i teškoća u vezama (romantičnih, porodičnih i drugih), kao i filozofskih pitanja o kojima razmišljam kao milenijumu kako pronalazim svoje mesto u svetu.“

 

Da li na psihoterapiju idemo i kada smo srećni?

Psihoterapija nam pomaže da dobre stvari u vašem životu postanu sjajne. Terapija ne mora uvek da se odnosi na negativne stvari. U mnogim slučajevima razgovor o vezama i stvarima u Vašem životu koji vas već čine srećnim može Vam omogućiti da budete još srećniji sa njima, rekao je Kopersmit.

Individualna psihoterapija bilo da je online ili terapija uživo, pruža sigurnu zonu bez predrasuda, tako da možete razgovarati i o malim problemima koje imate u zdravim vezama i naučiti ih lakše savladati, čineći te dobre stvari u Vašem životu sjajnim.

Može vam pomoći da donesete odluku kod bitnih životnih izbora

Za neke je terapija putovanje tokom celog života. Za druge, terapija služi kao vodič kroz neke teške i mutne vode. Možda vam samo treba neko ko će vam pomoći da donesete odluku o poslu, vezi ili zdravlju. Imati empatičnog sagovornika i terapeuta u današnje vreme može samo pomoći.

„Svi u određenom trenutku svog života imamo probleme, bilo da je reč o lošem prekidu veze, stresnoj radnoj situaciji ili porodičnim poteškoćama“, rekla je Sal Raičbak, licencirani socijalni radnik Centra za lečenje Ambrosia. „Razgovor sa nekim ko je obučen za bavljenje emocijama i rešavanje problema može biti izuzetno koristan u ovim scenarijima.

Individualna terapija Vam može pomoći da se izrazite na zdrav način

Komunikaciju, posebno sa ljudima koji su Vam bliski, nije uvek lako savladati. Čak i ljudi koji sebe ne smatraju anksioznima mogu imati teškoće u komunikaciji i razumevanju partnera, prijatelja, dece. Terapija je sjajna da se slobodno izrazite, pomaže Vam da razumete sebe i način na koji komunicirate i pomaže Vam da naučite veštine da Vaše misli pretvorite u efikasnu komunikaciju.

Psihoterapija Vas može vas naučiti kako da razgovarate o neprijatnim stvarima

Mnogima je neprijatno suočavanje sa škakljivim situacijama ili kada treba da kažu NE na nešto što ne žele a u takvim situacijama najradije bi pobegli i sakrili se. Terapija se ne bazira samo na tome da se razgovara o nekim mogućim neprijatnim stvarima nego da se one zaista prerade. Imati ovo iskustvo zaista vam može omogućiti da budete dobro doživljavajući neprijatnost. Terapija Vam omogućava  da tolerišemo uznemirujuće situacije i naučimo da razumemo naše emocije i misli koje stoje iza uznemirenosti.

Terapija Vam može pomoći da izgradite bolje odnose

Ako u svom životu imate odnose koje biste želeli da vidite poboljšane, produbljene ili izmenjene, terapija je odlično mesto za sticanje veština za to.

„Osoba koja ide na terapiju sposobna je da izgradi poverenje, odgovarajuću transparentnost i postavi granice u svim odnosima u svom životu“.

Može vam pomoći da identifikujete lične obrasce

Često nam je teško da objektivno sagledamo svoje odluke i uvidimo obrasce u njima. Ali kada vas terapeut bolje upozna, može prepoznati obrasce u vašem načinu razmišljanja i objasniti vam ih. Posebno ako se često nalazite u dramskom trouglu. Više o njemu možete pročitati ovde.

Jednom kada stupite u kontakt sa sobom, i razumete sopstvene obrasce i način na koji gledate na stvari, veća je verovatnoća da ćete ih prepoznati u stvarnom životu i raditi na okončanju onih negativnih.

Kako da znam da terapija deluje?

Tako što ste uspeli ste da identifikujete svoje tendencije da delujete ili razmišljate na određeni način i vidite sebe kada to radite. Ovaj uvid vam omogućava da se proverite u trenutku i nudi mogućnost drugačijeg ponašanja.

Kada idete na psihoterapiju znate da je neko  uvek tu za Vas

Na kraju dana, nikad ne boli saznanje da imate nekoga ko navija za vas i ko će uvek biti tu da vas sasluša.

Odnos terapeuta, za razliku od bilo kog prijateljstva, zasniva se na tome da je neko tu za Vas bez obzira na to šta izgovorite, kako se osećate i šta ste uradili. Terapija je mesto gde ne morate da razmišljate da li ste nešto pogrešo rekli niti da brinete o terapeutu i njegovim osećanjima. Terapeut nije tu za Vas da bi se on osećao dobro ili Vam okrenuo leđa kada uradite nešto što smatrate da nije dobro po Vas ili ljude oko Vas. Dakle, mi psihoterapeuti smo tu da Vam pomognemo da steknete uvid u svoje ponašanje i reakcije čak i kada je to teško čuti. Tu smo i da budete ljuti na nas, besni, tu smo za bilo koju Vašu reakciju. Tu smo da Vam pomognemo da ostvarite svoje ciljeve, pobošljate kvalitet svoga života i da Vas podržimo ma gde zapelo.

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post 10 razloga zbog kojih možete imati koristi od psihoterapije appeared first on Nada Kalo.

Utabani putevi su dobri i čine da se osećamo sigurno. Mislimo da znamo gde nas vode. Manje je neizvesnosti, nema mnogo straha od očekivanja. Čine da se osećamo sigurno, verujemo da kontrolišemo situaciju. Ponavljajući procese, strategije, taktike koje znamo, osećamo se sigurno, jer manje-više znamo šta možemo očekivati od budućnosti.

U svakodnevnom životu javljaju se mnoge situacije koje zahtevaju da budete spontano asertivni. Neko puši odmah pored Vas, što Vam smeta. Neko pušta muziku suviše glasno dok Vi pokušavate da zaspite. Neko se ubacuje ispred Vas u redu u Maxiju.

Važan aspekt asertivnosti jeste sposobnost da kažete NE na zahteve koje ne želite da ispunite. Reći “ne” znači da postavljate granice kada drugi ljudi zahtevaju Vaše vreme i energiju a ti zahtevi su u suprotnosti sa Vašim potrebama i željama. To znači i da možete da kažete NE a da se pri tome ne osećate krivim, sebičnim, da Vas ne muči griža savesti što niste nekome izašli u susret.

Nekada kada se radi o nekome sa kim ne želite da razvijete nikakav odnos, biće dovoljno da jednostavno kažete NE hvala ili nisam zainteresovan(a), nepokolebljivo i učtivo.

Ukoliko druga osoba insistira ili koristi naš odnos da bi dobila ono što želi zbog našeg unutrašnjeg osećaja, krivice, griže savesti dešava se da popustimo i opet radimo nešto što ne želimo ali se onda osetimo loše što se nismo zauzeli za sebe i često kada smo sami sa sobom dešava se da vrtimo ponovo istu situaciju u glavi iznova i iznova izgovarajući šta bismo ustvari hteli reći toj osobi a nismo mogli.

Briga o sebi je temelj na kome počivaju svi ostali putevi sticanja samopoštovanja odnosno određivanja gde su Vam granice. Bez osnovne volje i sposobnosti da brinete o sebi, volite sebe i pomažete sebi teško da ćete steći trajan doživljaj sopstvene vrednosti.

Možda ste imali sreću da Vas roditelji prihvate, pruže pomoć i ljubav, što može da stvori čvrstu osnovu za samopoštovanje u odraslom dobu. Danas ne nosite duboko usađeno osećanje nesigurnosti i Vaš put ka sticanju samopoštovanja će verovatno biti jednostavniji uključujući i određene promene u stavovima, navikama i uverenjima. Međutim za neke od nas koji celog života nosimo doživljaj nesigurnosti put ka sticanju doživljaja sopstvene vrednosti podrazumeva i razvijanje sposobnosti pružanja sebi onoga što roditelji nisu mogli da nam pruže. Nedostatke iz prošlosti je moguće prevazići jedino ako postanete dobar roditelj sami sebi, odnosno razumete zašto je došlo do toga da se osećate tako, kako to utiče na Vaš život i odluke koje donosite u životu.

Postoje razni razlozi zbog kojeg nam je danas teško postaviti granice u prijateljstvu, partnerskim vezama i na poslu

Preterano kritični roditelji

Odrastanjem uz roditelje koji su stalno bili kritični ili postavljali nedostižno visoke kriterijume ponašanja mogli ste da steknete osećanje krivice jer šta god da ste uradili nikad niste bili dovoljno dobri. Kao odrasla osoba koja je odrasla u takvom okruženju težimo ka savršenstvu kako bismo prevazišli prisutan doživljaj manje vrednosti. Možete razviti i sklonost prema velikoj samokritičnosti.

Nikada Vam ništa nije dovoljno dobro…još samo da naučim ovu lekciju za ispit, samo još ovo za ovaj projekat, ovaj rad nisam dobro napisao(la) iako ga pišem svaki dan već već 8 sati, ali uvek može bolje i moram još da se potrudim , nisam dovoljno dobro očistila kuću, nisam danas odradio šta sam sve trebao(la) i zacrtao pa ću ostati prekovremeno da prekontrolišem još jednom i vidim treba li još šta.

Gubitak nama bitne osobe ili autoriteta u detinjstvu

Ukoliko smo bili razdvojeni od roditelja zbog smrti ili razvoda i samim tim smo se osećali napušteno mogli smo da odrastemo sa osećajem praznine i nesigurnosti koje je kasnije moglo biti potrekpljeno gubitkom značajnih osoba u odraslom dobu.

Kao odrasle osobe dešava se da nesvesno težimo da prevaziđemo stara osećanja napuštenosti  koja vučemo iz detinjstva kroz preteranu zavisnost od određene osobe ili zavisnost od hrane, posla ili bilo čega što može da ublaži bol koji osećamo.

Zlostavljanje od strane roditelja

Fizičko, emocionalno, verbalno ili seksulano zlostavljanje se na žalost ne dešavaju samo na filmu. Bilo koji vid zlostavljanja su ekstremni oblici deprivacije. To Vas može ostaviti sa složenim osećanjima koje ne možete tačno sami da definišete, uključujući osećanje neadekvatnosti, nesigurnosti, nepoverljivosti, krivice ili besa. Često se razvija problem ostvarivanja bliskosti sa osobama istog ili suprotnog pola u zavisnosti od seksualne orijentacije, nemogućnost da osetimo “ljubav“ pa čak i da nismo u mogućnosti da “osetimo emocije„.

Ako smo odrasli sa roditeljima koji su alkoholičari ili su konzumirali nedozvoljena sredstava

Poslednjih godina dosta je pisano o uticaju roditelja alkoholičara na decu. Hronično konzumiranje alkohola ili zloupoterba droge stvara haotičnu, nepouzdanu atmosferu u porodici, takvu u kojoj je za dete teško da stekne polazni doživljaj sigurnosti i poverenja. Iz negiranja problema, bilo jednog ili oba roditelja dete uči da negira sopstvena osećanja i bol koji je povezan sa porodičnom situacijom. To dovodi do niskog sampoštovanja ili nedeovoljnog doživljaja ličnog identiteta kao i ubeđivanje sebe da se to ustvari nije dogodilo, ili da nije bilo tako strašno.

Zanemarivanje od strane rodtelja

Zbog toga što su preokupirani sami sobom, svojim poslom ili drugim brigama, dešava se da roditelji koliko god se trudili ne uspevaju da pruže deci dvoljno pažnje i brige. Ukoliko smo kao deca prepušteni sami sebi često odrastamo sa osećanjem nesigurnosti, bezvrednosti, usamljenosti. Kao odrasli to se manifestuje kroz tendenciju da se zanemare spostvene potrebe.

Odbacivanje od strane roditelja

Čak i bez fizičkog, seksualnog ili verbalnog zlostvljanja, roditelji mogu deci ugraditi osećanje da su nedovoljno željena. Taj stav dovodi do toga da kao deca a kasnije kao odrasli sumnjamo u samo pravo da postojimo.

Kada nam nisu zadovoljene osnovne relacione potrebe od strane roditelja, to dovodi do samoodbacivanja ili samosabotiranja. U takvim situacijama najteže je naučiti voleti sebe i brinuti se o sebi i prevazići sve ono što nam roditelji nisu pružili.

Prezaštićenost od strane roditelja

Dete koje je prezaštićeno možda nikada nije naučilo da preuzme rizik i nezavisnost i da stekne poverenje prema svetu izvan najbliže porodice. Npr. Deca odlaze u grad da studiraju a nikada do sada nisu platili račun za struju, sami išli u kupovinu, bili odgovorni za svoj veš, šta će pojesti, skuvati.

Uključiti veš mašinu, mašinu za sušenje. Deca koja nisu naučila da raspolažu novcem. Deca koja kada upadnu u problem roditelji su uvek tu da reše, da ga zaštite iz najbolje namere, jer “ima vremena mučiće ga život”. Ako tako odrastamo i uvek imamo nekoga ko će sve da uradi za nas, pospremi za nama, umesto nas određuje naše prioritete i sredi sve probleme koje napravimo, skloni smo očekivanju da će sve doći samo na tacni i nema potrebe da preuzimamo odgovornost za sopstveni život.

Sve dok ne naučimo da preuzmemo odgovornost za sebe i svoje postupke možemo se osećati prevareno i nesigurno jer nam život ne pruža ono što smo naučili da dobijamo u detinjstvu a to je da smo ” bogomdani” misleći da svi ostali Van naše najuže porodice treba sve da rade da nama ugode i da nama bude dobro. Pa se čak dešava da često nesvesno igraju ulogu “žrtve” u poznatom Karpmanovom trouglu.

Da li Vam se čini da pripadate nekoj od navedenih životnih situacija? Jednoj ili više?

Naša sećanja iz detinjstva često su maglovita i nejasna, naročito kada ne možemo ili ne želimo da se prisetimo šta se zapravo događalo. Cilj prerađivanja odnosno rada bilo koje teme na terapiji nije da bismo okrivili naše roditelje. Naši roditelji su verovatno učinili najbolje što su mogli s obzirom na njihove mogućnosti, koje su možda bile ograničene i obojene iskustvima onim što su oni doživeli u svom detinjstvu. Svrha prisećanja sopstvene prošlosti na psihoterapiji i onoga što su nam roditelj pružili i šta je to značilo za nas jeste da se oslobodimo onoga što nas opterećuje, boji nam sadašnjost i uči nas da izgradimo sopstvenu sadašnjost zasnovanu na našim ličnim željama i potrebama.

Stari obrasci zasnovani na strahu, krivci ili besu mogu da remete naš sadašnji život i odnose sa drugima sve dok ih ne prepoznamo i ne oslobodimo ih se.

Kada prepoznamo i oprostimo našim roditeljima ukoliko nam je to terapijski cilj za ono što nisu mogli da nam daju, moćićemo zaista da započnemo učenje kako da brinemo o sebi kroz:

• Prepoznavanje i zadovoljavanje sopstvenih osnovnih potreba
• Otkrivanje i razvijanje odnosa sa Detetom u sebi
• Jačanjem Ego stanja Odraslog
• Stvaranjem novih iskustvenih obrazaca
• Dobijanjem korektivnog iskustva na terapiji

Više o našim osnovnim relacionim potrebama možete pročitati ovde.

Kako se osećate nakon čitanja ovog članka?

The post Previše udovoljavate drugima? appeared first on Nada Kalo.