The post Da li anksioznost možemo preneti i svojoj deci? appeared first on Nada Kalo.
]]>U slučaju da vam je potreban još jedan razlog da krivite roditelje za to kako ste ispali, ispostavilo se da se anksioznost ne prenosi samo genetski – to takođe ima veze sa načinom na koji ste odgojeni. Roditelji i deca utiču na strepnje jedni drugima samim tim što žive ispod istog krova, a to znači da roditelji takođe mogu da igraju ulogu u smanjenju sopstvenih strepnji kod svoje dece, prema najnovijem istraživanju King’s College-a u Londonu i objavljenim u žurnalu američke psihijatrije.
Studija je proučavala skoro 900 porodica sa odraslim blizancima, dvojajčanim ili jednojajčanim, koji su imali decu. Da je anksioznost bila samo genetska osobina, dete bi tada imalo istu količinu anksioznosti kao i otac ili očev identični blizanac, jer deli istu količinu oba njihova DNK kaže istraživanje. Međutim, istraživači su otkrili da su deca blizanca imala više zajedničkog sa roditeljem nego sa blizancem roditelja, kaže koautorka istraživanja Thalia Elei.
„Čini se da je sličnost koju vidite u porodicama uglavnom povezana sa činjenicom da svi žive zajedno“, kaže Elei.
Možemo li uticati na to da naša deca ne budu anksiozna?
Postoji nekoliko načina na koji bi se ova anksioznost mogla preneti sa roditelja na dete ili obrnuto, objašnjava studija. Deca bi mogla da primete strah ili zabrinutost roditelja oko određenih stvari a zatim bi i sami usvojili te iste brige. Npr. roditelj Vas uvek uči da maksimalno štedite jer nikada ne znate šta može da se dogodi, pa recimo imamo roditelje kojima je teško da sebi priušte nešto lepo jer čuvaju novac za “crne dane”. Samim tim i Vi odrastate brinući se kako ćete u životu bez novca i kako morate da štedite za budućnost, uskraćujući sebi neke male stvari i ne uživajući u sadašnjosti. Drugi uzrok može biti ono što studija naziva „negativno roditeljsko ponašanje“ a transakciona analiza u ovom slučaju takvo vaspitanje ustvari naziva negujući kritikujući roditelj, pa imamo pozitivno i negativno negujućeg kritikujućeg roditelja. Više o tome možete pročitati ovde.
Studija je negativno roditeljsko ponašanje definisala kao želju roditelja da nepotrebno zaštititi dete od nečega čega se roditelj boji. Ili sa druge strane, roditelji bi mogli da ovekoveče problem dopuštajući detetovim postojećim strepnjama, poput straha od visine ili bola kod zubara, da diktiraju njihove roditeljske izbore i dopuste detetu da izbegne ta iskustva. Dečja anksioznost može čak uzrokovati i anksioznost kod roditelja.
Ono što roditelj treba da uradi jeste da pomognete detetu da prihvati izazove i zadatke koji odgovaraju njihovoj starosti i nivou straha. Dakle, oni imaju priliku da nauče da ipak mogu da se nose sa određenim situacijama.
Prethodna istraživanja su pokazala da je veća verovatnoća da će deca uznemirenih roditelja i sama biti uznemirena pa samim tim psihoterapija je tu i da pomogne svim uznemirenim roditeljima da prepoznaju i promene određena ponašanja kod sebe i samim tim da umanje efekat te anksioznosti na njihovu decu.
Elei kaže da bi ovo istraživanje moglo imati pozitivan efekat na roditelje jer sada znaju da mogu pomoći svojoj deci ako rade na sebi.
Teško je biti roditelj u današnje vreme kao što je teško da uvek budemo svesni sopstvenih strepnji kako bi izbegli da ih prenesemo na decu.
Na primer, ako vas uznemirava odlazak kod zubara a baš ove nedelje treba da kod zubara vodite vaše dete a primetite da ste se već uznemirili pri samoj pomisli da i dete treba da prolazi kroz to, pošaljite recimo dete sa partnerom da ne biste podstakli slične emocije i otpor deteta prema zubaru kao što ga i Vi imate. Ono što Vi možete da uradite za sebe jeste da zajedno sa terapeutom otkrijete zašto imate strah od zubara, zašto Vam se javljaju snažne emocije kada neko pomene zubara i da podelite sa nekim koliko Vam je teško što i Vaše dete morate da vodite kod zubara.
Može biti veoma teško preneti Vašem detetu osećaj smirenosti kada se borite sa sopstvenom anksioznošću. Terapeut Vam između ostalog može pomoći da razradite metode upravljanja stresom koje odgovaraju Vašim specifičnim potrebama. Dok naučite da tolerišete stres, zauzvrat ćete podučavati svoje dete – kod kojeg ste primetili da počinje da preuzima stavove prema određenim stvarima koje je naučilo iz Vašeg ponašanja – kako se nositi sa situacijama neizvesnosti ili sumnje.
Možemo li naučiti decu da ne budu anksiozna kao i mi?
Jedan od najvećih strahova radeći sa majkama ili ženama koje rade na tome da postanu majke kao i sa budućim očevima jeste:
“Ako sam anksiozan(na) hoću li to preneti na dete? Postoji li način da to ne uradim?”
Radeći na sebi verujem da ćete shvatiti da ste na psihoterapiji naučili strategije koje potom možete da prenesete detetu kada se npr. oseća teskobno. Ako recimo dok ste pod stresom sa Vašim terapeutom radite na tome da identifikujete stres i da o njemu ramišljate racionalno kako kbt terapeuti vole da kažu, da vidite šta Vam se dešava u telu i osvestite šta je realna pretnja, te iste veštine možete da vežbate i sa Vašim detetom.
Recite mu: „Shvatam da se plašiš, ali kakve su šanse da se zaista dogodi nešto zastrašujuće?“ Ovo se u transakcionoj analizi zove normalizacija. Više o tome možete pročitati ovde.
Pokušajte da se ponašate mirno pred detetom onoliko koliko se osećate udobno, čak i dok sa svojim terapeutom radite na tome da upravljate svojom anksioznošću i ne osećate se mirno. Pratite šta Vam Vaše telo poručuje. Ako niste u mogućnosti svakako ćete sa terapeutom istražiti šta se dešava sa Vama kada pokušavate da pred detetom izgledate mirno a niste u mogućnosti. To je veoma bitna informacija.
Poznati doktor Hovard koji se bavi anksioznošću kaže: „Budite svesni svojih izraza lica, reči koje odaberete i intenziteta emocija koje izražavate, jer Vas deca čitaju. Oni su mali sunđeri koji sve kupe. “
Da li detetu reći da sam anksiozan(a)
Ukoliko je dete starije da može da razume objasnite mu svoju anksioznost
Iako niko od nas ne želi da naše dete bude svedok svakog uznemirenog trenutka koji doživimo, ne morate stalno da potiskujete svoje emocije. U redu je – pa čak i zdravo – da deca ponekad vide kako se roditelji nose sa stresom, ali treba da mu objasnite zašto ste reagovali na način na koji ste reagovali.
Kako budete išli na terapiju i radili na svojoj anksioznosti i Vama će biti jasnije šta se nalazi iza svega toga i koja je funkcija.
Transakciona analiza je stava da je anksioznost signal koji naše telo daje da nam se nešto dešava a treba dešifrovati taj isti signal i videti koju poruku nosi.
Kada sam nervozna umem da vičem ili se derem na svoju decu
Zamislite da ste majka koja treba svoje dete da odveze u školu pa da odete na posao. Beograd, gužve, pada kiša, saobraćaj stoji.
Već kasnite jer niste uspeli na vreme da se spremite i krećete da vičete po kući. Ono što se ustvari dešava iza tog vikanja jeste da ste
ustvari izgubli živce jer ste bili zabrinuti da dete neće na vreme stići u školu i propustiće početak časa.
Kasnije, kada se smirite, recite mu: „Sećaš li se kad sam ujutru postala stvarno frustrirana, uznemirena? (koristite reči koji Vaše dete razume).
Bila sam uznemirena jer smo kasnili u školu, a način na koji sam upravljala svojom anksioznošću bilo je vikanje i ono što sam primetila jeste da i ti vičeš na mamu i tatu pa i drugare kada si uznemirena. Ali postoje i drugi načini na koje možeš da upravljaš svojom uznemirenošću. Možda bismo zajedno mogli da smislimo bolji način za napuštanje kuće svakog jutra.
Kada na ovaj način razgovaramo o anksioznosti sa svojom decom mi im dajemo dozvolu da osećaju stres i šaljemo im poruku da se to može rešiti.
Ukoliko osećamo da moramo neprestano da štitimo svoju decu da nas ne vide tužne, ljute ili uznemirene neverbalno šaljemo svojoj deci poruku da nemaju dozvolu da osete ta osećanja, da ih izraze i samim tim upravljaju sa njima.
Ukoliko ih dozvolimo i sebi i njima šaljemo im poruku da postoji način da se sa njima upravlja kada se dese i da je u redu podeliti šta osećamo.
Izmenjeno i prilagođeno sa interneta
The post Da li anksioznost možemo preneti i svojoj deci? appeared first on Nada Kalo.
]]>The post 10 razloga zbog kojih možete imati koristi od psihoterapije appeared first on Nada Kalo.
]]>Kada razmišljate o terapiji, možda razmišljate o intenzivnom i zastrašujućem procesu rezevisanom samo za ljude koji se bore sa mentalnim bolestima. Ali postoji bezbroj pravaca i stilova terapije, što znači da za svakoga postoji nešto. U stvari, ima više ljudi koji imaju koristi od terapije nego što mislite. Prema poslednjem istraživanju Američkog udruženja psihologa, 27 % Amerikanaca ide trenutno kod psihoterapeuta. Uzeli smo ovo istraživanje kao primer zato što nam je bilo dostupno, voleli bismo da imamo najnovija istraživanja za Srbiju i u planu je da uradimo jedno.
Evo samo nekoliko razloga zašto biste možda želeli da im se pridružite, čak i ako imate neki mali problem.
Psihoterapija Vam može pomoći da naučite da volite sebe
Terapija promoviše i tehnike koji mogu poboljšati Vaš odnos sa samim sobom i to je nešto od od čega svako od nas može imati koristi.
“Terapija Vam može pomoći da se ludo zaljubite u sebe, a zauzvrat će vas učiniti magnetom za zdrave veze”, rekao je Tristan Kopersmit psihoterapeut. Dešava se da zbog razloga kojih često nismo ni svesni merimo svoju vrednost na osnovu naše karijere, izgleda a ponekad i na osnovu naših odnosa koje smo izgradili sa drugima. Način na koji merimo svoju vrednost utiče na to koliko mi zaista volimo sebe i koliko smo zadovoljni svojim životom. Ono što se može desiti jeste da ukoliko već imamo takav odnos prema sebi, da našu vrednost merimo na osnovu toga šta kažu drugi ljudi o nama, počinjemo i da zavisimo od njih i od njihovog mišljenja o nama.
Šta Vam omogućava psihoterapija?
Omogućava vam da razgovarate objektivno o svojim problemima. A ako to ne možete ili trenutno na to niste spremni, da razumete zašto je to tako. Zašto npr. umanjujete ili preuveličavate svoje probleme. Kada imate nekoga da razgovarate o svojim problemima, mislima, sa nekim kome verujete sigurno će to na Vas delovati negujuće. Ponekad želimo da se promena desi a da ne moramo puno toga da menjamo kod nas samih. Želimo da se probudimo srećni i da smo zadovoljni onim što imamo. Želimo da uklonio sve ono što nam smeta, neprijatna osećanja ali ne i izbore koje smo načinili u životu, način na koji posmatramo život, ljude i sebe, način na koji donosimo odluke.
Ono što je najbitnije za Vas je da Vaš terapeut nema predrasude o vama niti ima razlog da Vam povlađuje i potvrđuje stvari samo zato što želite da ih čujete. Možete im verovati da će čuvati Vaše tajne i omogućiti vam da slobodno govorite, omogućavajući vam da dobijete što objektivnije mišljenje. „Kao neko ko putuje godinama (digitalini nomad od juna 2014. godine), moj terapeut je zaista ključni deo održavanja moje brige o sebi“, rekla je pisac Katarina Konavaj. U redu je da trenutno ne želite promenu ili da je želite a ne znate kako do nje da dođete, ali je isto tako važno osvestiti zašto ne želimo ili želimo baš tu promenu.
Šta je za mene moj psihoterapeut?
„Objektivna publika mojih briga, svakodnevnih izazova i teškoća u vezama (romantičnih, porodičnih i drugih), kao i filozofskih pitanja o kojima razmišljam kao milenijumu kako pronalazim svoje mesto u svetu.“
Da li na psihoterapiju idemo i kada smo srećni?
Psihoterapija nam pomaže da dobre stvari u vašem životu postanu sjajne. Terapija ne mora uvek da se odnosi na negativne stvari. U mnogim slučajevima razgovor o vezama i stvarima u Vašem životu koji vas već čine srećnim može Vam omogućiti da budete još srećniji sa njima, rekao je Kopersmit.
Individualna psihoterapija bilo da je online ili terapija uživo, pruža sigurnu zonu bez predrasuda, tako da možete razgovarati i o malim problemima koje imate u zdravim vezama i naučiti ih lakše savladati, čineći te dobre stvari u Vašem životu sjajnim.
Može vam pomoći da donesete odluku kod bitnih životnih izbora
Za neke je terapija putovanje tokom celog života. Za druge, terapija služi kao vodič kroz neke teške i mutne vode. Možda vam samo treba neko ko će vam pomoći da donesete odluku o poslu, vezi ili zdravlju. Imati empatičnog sagovornika i terapeuta u današnje vreme može samo pomoći.
„Svi u određenom trenutku svog života imamo probleme, bilo da je reč o lošem prekidu veze, stresnoj radnoj situaciji ili porodičnim poteškoćama“, rekla je Sal Raičbak, licencirani socijalni radnik Centra za lečenje Ambrosia. „Razgovor sa nekim ko je obučen za bavljenje emocijama i rešavanje problema može biti izuzetno koristan u ovim scenarijima.
Individualna terapija Vam može pomoći da se izrazite na zdrav način
Komunikaciju, posebno sa ljudima koji su Vam bliski, nije uvek lako savladati. Čak i ljudi koji sebe ne smatraju anksioznima mogu imati teškoće u komunikaciji i razumevanju partnera, prijatelja, dece. Terapija je sjajna da se slobodno izrazite, pomaže Vam da razumete sebe i način na koji komunicirate i pomaže Vam da naučite veštine da Vaše misli pretvorite u efikasnu komunikaciju.
Psihoterapija Vas može vas naučiti kako da razgovarate o neprijatnim stvarima
Mnogima je neprijatno suočavanje sa škakljivim situacijama ili kada treba da kažu NE na nešto što ne žele a u takvim situacijama najradije bi pobegli i sakrili se. Terapija se ne bazira samo na tome da se razgovara o nekim mogućim neprijatnim stvarima nego da se one zaista prerade. Imati ovo iskustvo zaista vam može omogućiti da budete dobro doživljavajući neprijatnost. Terapija Vam omogućava da tolerišemo uznemirujuće situacije i naučimo da razumemo naše emocije i misli koje stoje iza uznemirenosti.
Terapija Vam može pomoći da izgradite bolje odnose
Ako u svom životu imate odnose koje biste želeli da vidite poboljšane, produbljene ili izmenjene, terapija je odlično mesto za sticanje veština za to.
„Osoba koja ide na terapiju sposobna je da izgradi poverenje, odgovarajuću transparentnost i postavi granice u svim odnosima u svom životu“.
Može vam pomoći da identifikujete lične obrasce
Često nam je teško da objektivno sagledamo svoje odluke i uvidimo obrasce u njima. Ali kada vas terapeut bolje upozna, može prepoznati obrasce u vašem načinu razmišljanja i objasniti vam ih. Posebno ako se često nalazite u dramskom trouglu. Više o njemu možete pročitati ovde.
Jednom kada stupite u kontakt sa sobom, i razumete sopstvene obrasce i način na koji gledate na stvari, veća je verovatnoća da ćete ih prepoznati u stvarnom životu i raditi na okončanju onih negativnih.
Kako da znam da terapija deluje?
Tako što ste uspeli ste da identifikujete svoje tendencije da delujete ili razmišljate na određeni način i vidite sebe kada to radite. Ovaj uvid vam omogućava da se proverite u trenutku i nudi mogućnost drugačijeg ponašanja.
Kada idete na psihoterapiju znate da je neko uvek tu za Vas
Na kraju dana, nikad ne boli saznanje da imate nekoga ko navija za vas i ko će uvek biti tu da vas sasluša.
Odnos terapeuta, za razliku od bilo kog prijateljstva, zasniva se na tome da je neko tu za Vas bez obzira na to šta izgovorite, kako se osećate i šta ste uradili. Terapija je mesto gde ne morate da razmišljate da li ste nešto pogrešo rekli niti da brinete o terapeutu i njegovim osećanjima. Terapeut nije tu za Vas da bi se on osećao dobro ili Vam okrenuo leđa kada uradite nešto što smatrate da nije dobro po Vas ili ljude oko Vas. Dakle, mi psihoterapeuti smo tu da Vam pomognemo da steknete uvid u svoje ponašanje i reakcije čak i kada je to teško čuti. Tu smo i da budete ljuti na nas, besni, tu smo za bilo koju Vašu reakciju. Tu smo da Vam pomognemo da ostvarite svoje ciljeve, pobošljate kvalitet svoga života i da Vas podržimo ma gde zapelo.
The post 10 razloga zbog kojih možete imati koristi od psihoterapije appeared first on Nada Kalo.
]]>The post Da li je u redu biti prijatelj sa bivšim terapeutom? appeared first on Nada Kalo.
]]>Formiranje prijateljstava tokom odraslog doba može biti neobično teško. Kada se zaista povežemo sa nekim, uglavnom se nadamo da će se takva veza razviti u prijateljstvo kao u seriji tipa „ Definitivno ti šaljem poruke o svemu što. mislim i što mi prolazi kao i u seriji ‘Velike, male laži’“. Ali… šta ako je ta osoba sa kojom osećate povezanost, Vaš bivši terapeut?
U vreme dok sam radila kao psihijatar i terapeut u Univerzitetskom kampusu, više od nekoliko klijenata me je pitalo da li možemo da održavamo redovan kontakt nakon okončanja formalnog terapijskog odnosa. Razumem i zašto.
Moj posao je da budem dobar slušalac koji poštuje osobu koja sedi preko puta i da empatišem sa njom ne samo zato što mi je to posao, nego zato što se zaista povežem emocionalno sa klijentima. Mi marljivo zajedno radimo mesecima, ponekad i godinama, kako klijent tako i terapeut. Vodimo intimne i duboke razgovore, delimo iskrene radosti.
Takođe, često sam po godinama bliža svojim klijentima, jer su osobe sa kojima radim studenti ili diplomci na fakultetu, u suštini, stvarno ću razumeti mnoge reference pop kulture kojoj pripadaju moji klijenti, poput poznatih rečenica i dešavanja iz gomile Netflix serija.
Iako mi je jasno zbog čega neki od mojih klijenata žele da postanemo prijatelji nakon što se naše seanse okončaju, ja zapravo ne bih dopustila da se to dogodi, kao ni većina mojih kolega. Što ne znači da nema kolega koji to ne bi uradili. Evo zašto šansa za prijateljstvo sa bivšim terapeutom ima više nijansi i nije tako jednostavna poput: „Sviđaš mi se, sviđam ti se, hajde da se družimo.“
Ne postoje zvanične smernice za terapeute
Možda se pitate da li bi Vašem bivšem terapeutu uopšte bilo dozvoljeno da Vam postane prijatelj, s obzirom na to koliko je polje mentalnog zdravlja etički rigorozno. Odgovor na ovo pitanje je: tehnički, dozvoljeno je, ali uglavnom nije preporučljivo, da budem iskrena, ne pričam o povremenom slanju poruke svom bivšem terapeutu o tome kako smo.
Mnogi bivši terapeuti s radošću dočekuju ovakva istraživanja i izveštaje na temu prijateljstva između terapeuta i klijenta, uključujući i mene. Govorim baš o prijateljstvu, gde međusobno delimo sve svoje uspone i padove.
Profesionalne organizacije psihologa Američka Psihološka Asocijacija i Američko Psihijatrijsko Udruženje ne nude eksplicitno pravila odnosno ne govore o tome da li je u redu održavati prijateljstvo sa ranijim klijentima.
Prijateljstva sa nekadašnjim klijentima su više u sivoj zoni, pa sam zbog toga uputila nekoliko poziva, da bih probala da razjasnim ovo. Dvostruke veze „nisu zabranjene sve dok klijent ne biva povređen, (međutim), većina psihterapeuta koje ja poznajem, ne bira ovu opciju da bude prijatelj sa bivšim klijentima,“ kaže za SELF magazin Dejvid Palmiter (David Palmiter, Ph.D.) profesor psihologije na Univerzitetu Merivud (Marywood University) i kolega, član Američke Psihološke Asocijacije (APA).
Rebeka Brendel (Rebecca Brendel predsedavajuća etičkim komitetom Američkog Psihijatrijskog Udruženja i direktorka programa Masters of Bioethics na Harvardskoj školi medicine (Harvard Medical School), imala je sličan stav. „Iako ne postoji toliko čvrsto pravilo…važno je da kao terapeut, razmislite o svemu što bi moglo da iskorišćava prošle ili trenutne odnose“, rekla je dr. Brendel za magazin SELF. „Nije neetično da postoji i neka druga dimenzija odnosa psihoterapeut – klijent, ali primarni fokus uvek mora da bude u klijentovom interesu.“
U redu, dakle nije izričito zabranjeno, pa zašto onda jednostavno ne bi uspelo? Pa, zbog postojanja nezgodne činjenice da je raniji odnos terapeut – klijent prilično nekompatibilan sa dinamikom dobrog, zdravog prijateljstva.
Terapijski odnosi zasnovani su na razlici u moći
Pitala sam kolege iz polja mentalnog zdravlja da podele svoja razmišljanja o prijateljstvu sa nekadašnjim klijentima, i da li su ih ikad uspostavljali. Konsenzus? Većina onih koji su se odazvali mojim pozivima na društvenim mrežama, izjavila je da nikada to čak ne bi ni razmatrala, i da, umesto toga, češće slede pravilo „jednom klijent – uvek klijent“. Ovo bi moglo da zvuči razočaravajuće za klijente, ali saslušajte i šta imamo da kažemo u našu odbranu pre nego što nas osudite.
„Terapija ima zajedničke elemente sa prijateljstvom, poput pozitivnog poštovanja i želje da druga osoba bude dobro“ kaže prof. Aditi Ahlavat (Aditi Ahlawat, Ph.D.) psiholog na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu (Washington University in St. Louis). „Međutim, fokus je i dalje na klijentu i njegovoj dobrobiti. Postoji suštinska razlika u moći unutar terapijskog odnosa koje nema u spontano nastalom prijateljstvu.“
Da bi terapija uspela, morate biti dovoljno ranjivi da bi Vaš terapeut mogao da istraži šta je to što Vas obeležava, obično na mnogo dubljem nivou nego što bi to bilo s prijateljem. „Privilegovani smo da znamo najintimnije detalje života drugih ljudi“ kaže Erin Fulčiero (Erin Fulchiero), doktor medicine i psihijatar na Univerzitetu Kejs Vestern Rizrv (Case Western Reserve University). U međuvremenu, Vaš terapeut sve svoje intimne, duboke i lične stvari zadržava za sebe, ne očekujući od Vas ništa više od plaćanja seanse, poštovanja vremena i spremnosti za rad. Vi prosipate dušu pred terapeutom a terapeut je tu da odgovari ali sa profesionalne distance.
Ovo je u suštini, neizbalansirana dinamika odnosa, koja se, u većini slučajeva, ne može lako pretvoriti u uravnoteženo, zdravo prijateljstvo – čak i nakon što završite sa terapijom, čak i ako ste terapeuta videli svega nekoliko puta, čak i ako ste ga viđali zbog nekog omanjeg problema ili u bilo kom drugom slučaju.
Takođe, terapeutima bi moglo biti jako teško da se oslobode osećaja dužnosti prema Vama što bi prevazilazilo osećaj tipičnog prijateljstva. „Za mene bi to uvek bilo obavezujuće,“ kaže za SELF Ana Borisovskaja (Anna Borisovskaya), lekar i psihijatar Univerziteta u Vašingtonu (University of Washington). „Morala bih da odgovorim na svaki zabrinjavajući status na Fejsbuku. Morala bih da brinem ako ih ne zovem dovoljno često – jer bi oni to mogli da shvate kao odbacivanje na različitim nivoima.“
Sa druge strane, ako bi Vam bivši terapeut postao prijatelj, zahvalnost i divljenje koje osećate prema njemu moglo bi Vam otežati da se suprotstavite, da kažete ne usluzi koju traže od Vas, i da iskreno odmeravate šta želite a šta ne.
Terapija je oblikovana tako da ima svoj početak, sredinu i kraj
Ovo je uopšteno rečeno, naravno. Ali u većini slučajeva, cilj jeste okončati terapiju tako da klijent nauči kako da procesuira gubitak na zdrav način. Mnogi klijenti započnu terapijski proces kako bi naučili da se suoče sa nekom vrstom gubitka.
Pravilno okončanje terapijskog odnosa može im omogućiti da vežbaju suočavanje sa novim gubicima, uz pomoć novih veština koje su stekli. Čak i ako niste na terapiji kako biste se izborili sa gubitkom, praktikovanje vežbi ovog tipa, uvek može biti korisno u budućnosti.
Pored toga, prekid odnosa sa Vašim terapeutom, onda kada ste na to spremni, može Vam ojačati samopouzdanje. Mogli biste shvatiti da ste zaista puno truda uložili u ovaj proces, i da Vam nije potrebno konstantno prisustvo Vašeg terapeuta, da biste postigli sreću i uspeh. Zadržati terapeuta u blizini, sada kao prijatelja, ne bi Vam omogućilo potrebnu distancu da biste do ovog zaključka došli.
Transfer može da zamagli Vaša osećanja prema terapeutu
Transfer se dešava kada nesvesno preusmerite svoja osećanja prema nekoj drugoj osobi, najčešće nekoj osobi iz detinjstva, na svog terapeuta. Više o tome možete pročitati ovde. To mogu biti i pozitivna i negativna osećanja, ali pozitivna su ta kojima se može objasniti zašto Vam je stalo da postanete prijatelj sa svojim bivšim terapeutom. Npr, može Vam se zaista dopasti način na koji Vaš terapeut komunicira sa Vama, jer Vas podseća na Vašu majku, iako toga niste svesni. Ili Vas možda lako iznervira način na koji Vaš terapeut postavlja pitanja, zato što… Vas opet podseća na Vašu majku.
Terapeut takođe može da preusmeri svoja nesvesna osećanja prema nekoj osobi, na svoje klijente, što se zove kontratransfer. Kod pozitivnog kontratransfera, terapeutu biste se mogli zaista dopadati i on bi mogao imati želju da Vam bude preterana podrška, da deli s Vama o sebi više nego što bi trebalo ili da ruši granice kako bi Vas na neki način podržao. Stvar je u tome što smo, kao profesionalci, obučeni da identifikujemo pravu prirodu ovih osećanja i da održavamo terapijske granice. Bez treninga od nekoliko godina kao psihoteraput ne možete lako shvatiti koliko zapravo zaista i na koji način Vam je drag klijent a koliko je u pitanju kontratransfer. Zato psiholozi nisu psihoterapeuti.
Završen fakultet psihologije ne znači da možete da pričate sa klijentima na način na koji to čine psihoterapeuti. Zato psihoterapeuti imaju od 4 do 10 godina edukacije.
Ovo takođe ne znači da kao klijent ne postoji način da volite sadašnjeg ili bivšeg terapeuta onakvim kakvim ih doživljavate. (Jer zapamtite, oni najverovatnije dobijaju najautentičniji deo Vas, a Vi njih dobijate u poslovnom kontekstu). Ali klijentu može biti teže da prepozna razliku između iskrene naklonosti prema terapeutu i transfera.
Takođe, možda će Vam opet nekada u životu ponovo trebati Vaš terapeut
Vaše mentalno zdravlje će doživljavati plimu i oseku tokom života, tako da ćete u nekom trenutku u budućnosti, ponovo imati potrebu za terapijom. Između toga svi znamo koliko teško može biti pronalaženje novog terapeuta i koliko iscrpljujuće može biti upoznavanje novog terapeuta sa čitavom svojom životnom pričom, a povratak efikasnom bivšem terapeutu može biti odlična opcija ako je to izvodljivo.
„Svake nedelje imam bar jednog pacijenta koji želi ponovo da krene s terapijom kod mene,“ kaže za SELF Norin Atiula (Naureen Attiullah), doktor medicine i klinički profesor na departmanu za psihijatriju i ponašanje ljudi na Alpert medicinskoj školi Braun Univerziteta (The Alpert Medical School at Brown University). Postati blizak prijatelj sa bivšim terapeutom dovodi do toga da ih više nemamo na raspolaganju za buduće terapije.
Kao i uvek, postoje neki izuzeci od pravila
Generalno, da, najbolje je kada odvajamo prijatelje i bivše terapeute u različite kategorije. Ali to ponekad nije tako lako.
Poziv na društvenim mrežama koji sam uputila, otvorio mi je oči za nekoliko posebnih slučajeva, kada su ovi dvoznačni odnosi neizbežni. Svi oni podrazumevaju međusobno susretanje u socijalnim situacijama. Već na samom početku terapije, među prvim seansama, uvek je pametno da Vi ili Vaš terapeut, potegnete temu šta ćete raditi u ovakvim situacijama – da li da ih ignorišete, da li da priznate da se površno poznajete ili da zapravo prestanete da razgovarate. Ako se složite da vam je oboma ugodno da razgovarate kada naletite jedno na drugo, možda ćete poželeti da budete prijatelji u ovakvim situacijama, naročito po završetku terapijskih susreta:
- Živite u malom gradiću gde postoji samo jedan (ili mali broj, prim, prev.) terapeut(a), pa je u nekom trenutku neizbežno da se nađete na zajedničkom skupu.
- I sami ste stručnjak za mentalno zdravlje, što znači da ćete tražiti stručnu pomoć od kolege kog neizbežno srećete u nekim situacijama u vezi s poslom.
- Vaše dete ili tinejdžer je na terapiji, što ste Vi ugovorili sa terapeutom. Ovo i dalje može biti oštra granica, ali stručnjaci za mentalno zdravlje dece i adolescenata mogu biti deficitarni u nekim oblastima, te ovaj dvostruki odnos može biti više u skladu sa etikom jer tehnički Vi niste klijent.
- Odlazite kod terapeuta s kojim delite neki važan aspekt Vašeg identiteta, kao što je pripadnost istoj rasi, religiji, kulturi, etnička pripadnost i sl, pa možete na njih „naletati“ na mnogim događajima ovog tipa unutar zajednice.
U ovakvim situacijama je sasvim prirodno želeti biti prijatelj sa bivšim terapeutom. Uvek će zavisiti od slučaja do slučaja, ali nažalost, najčešće će imati smisla da bivši terapeut i klijent drže ljubaznost na površinskom nivou. Na kraju, kako Palmiter primećuje „lakše je pronaći dobrog prijatelja nego dobrog terapeuta.“ Morala bih se složiti sa ovim.
*Džesika A. Gold (Jessica A. Gold), doktor medicine – master, je docent na odseku za psihijatriju Univerziteta Vašington u Sent Luisu (Twitter @drjessigold).
Tekst prilagođen, Izvor: Magazin Self
The post Da li je u redu biti prijatelj sa bivšim terapeutom? appeared first on Nada Kalo.
]]>