Dok sam kolima išla ka kući sa suprugom, na raskrsnici  bez semafora, se nalazio stariji čovek sa štakom koji je stajao na sred puta, krećući se laganim korakom sa ponekim zastajanjem da se odmori…

Kola koja su se nalazila ispred nas u koloni su svirnula na ono što sam pomislila da je signalizacija nekom zaspalom vozaču da krene. Tek kada smo došli do raskrsnice, shvatili smo zašto kola sviraju.

Ono što me je prvo zaprepastilo jeste da niko nije izašao da čoveku sa štakom pomogne da pređe ulicu. Zaustavili smo kola i suprug je izašao iz kola da mu pomogne dok je kolona iza nas nastavila da svira do iznemoglosti. Kako mu je pomogao da pređe ulicu, stali smo preko puta mesta gde smo ga ostavili, ispred radnje. U tom trenutku vidimo istog čoveka preko puta kako je pao na trotoar i ne pomera se.

Ljudi prolaze, gledaju ga i niko ne prilazi…Pet sekundi, deset, petnaest, ljudi i dalje prolaze i gledaju…

Efekat posmatrača

Pretrčavamo preko puta, zatičemo krv, čoveka razbijene glave kako gubi svest…Kako smo mi pritrčali, tako se napravio i krug ljudi oko nas da gledaju, pomognu, zovu hitnu.. Ono što mi je prolazilo kroz glavu, jeste šta se dešava sa ljudima koji su samo prolazili i gledali čoveka sa štakom kako leži na trotoaru zaobilazeći ga… Svesna sam iz psihologije šta je Bystander effect ali nisam mislila da ću ga videti iz prve ruke u ovako po meni ozbiljnoj situaciji. Efekat posmatrača ili apatija posmatrača, je socijalno-psihološka teorija koja kaže da je manje verovatno da će pojedinci ponuditi pomoć kada ima više ljudi u prolazu,  jer uvek mislimo da će neko drugi prići da pomogne. Da li je zaista potrebno da neko priđe da bi ostali prišli…Očigledno da jeste. I eto je lekcija iz psihologije kao iz školskog udžbenika u praksi.

Čika Ljuba

Od ljudi koji su prišli smo saznali da se čovek zove Ljuba da ima osamdeset i koju godinu i da živi par zgrada niže. Ljuba je ležao na pločniku i čvrsto držao torbu sa par staklenih flaši piva i smokijem. Hitnu nismo mogli dobiti na telefon sigurno jedno petnaestak minuta. Nakon što sam je dobila i objasnila situaciju, o neljubaznosti operaterke i dovođenje u pitanje mog zdravog razuma da li je čovek zaista razbio glavu i da li gubi svest, ne želim ni da pričam. Epilog je da je hitna stigla tek nakon nešto više od pola sata. Na žalost, svesna sam da dolaze iz različitih delova grada i da je nekada teško probiti se, ali tih pola sata se nikada nisu činili dužim. U međuvremenu je neko pozvao njegovu suprugu i sina koji se tek vratio sa posla.

Dok smo Ljubu polivali vodom, naišla je gospođa koja je prišla i rekla nešto u stilu, ma on je gotov, umire, ne možete mu pomoći. Prirodna rekacija većini od nas u tom trenutku je bila da joj kažemo da nije u redu da tako nešto govori, jer tu mu je i supruga i sin. Na šta je ona rekla da je i njen otac umro pre mesec dana i da je ona lekar, i da tu nema više pomoći, da se pomirimo sa tim, otišao je kao i njen otac i idemo dalje. Ono što se dešava jeste da ona zaista iz najbolje namere poručuje, da se pomirimo sa tim što se desilo. 

Ono što ustvari komunicira jeste i ono što većina nas ima na ovim prostorima a to je takozvani drajver budi jak, koji nam je svojevrstan mehanizam preživljavanja, gde “zakopamo svoje emocije”, gurnemo ih u neku fioku i kažemo sebi idemo dalje, šta je bilo – bilo je.

Šta znači pomiriti se sa tim da nekoga nema?

Da li to znači da ne treba da tugujemo? Šta je toliko strašno u tugovanju pa bežimo od njega?

Ne zastanemo, ne tugujemo, ne procesuiramo. Kada nam umre pas, detetu kažemo : “Ne plači, kupiće ti mama i tata drugog psa“.

A ustvari komuniciramo detetu, da ćemo jedan život zameniti za drugi.

Deci govorimo ne plači, budi jak, slabići plaču, devojčicama govorimo ne plači, nisi lepa. Dečaci odrastaju u muškarce koji misle da ih tugovanje čini slabima i ne umeju da pokažu svoje emocije. Ne umeju da osete tugu a samim tim ne mogu da iskuse ni pravu sreću. Devojčice ne plaču jer smatraju da ih to čini ružnima, odnosno da ako plaču neće biti prihvaćene jer je to društveno neprihvaltjivo.

Gospođa je možda delovala hladno i sterilno dok je izgovarala da komšiji Ljubi nema pomoći, ali je ustvari komunicirala način na koji ona doživljava nečiji odlazak i kako se ona nosi za gubitkom. Ono što većina ljudi ne zna jeste da tugovanje ne traje doveka. Svakom tugovanju dođe kraj. Ukoliko ne dozvolimo sebi da odtugujemo i procesuiramo tugu, to može da dovede do kompikovanog tugovanja ili produženog tugovanja pa čak i depresije kasnije. Često ljudi kažu, sve je kod mene ok, ali iz nekog razloga ne mogu da budem srećna, ili ne znam ni kako sreća izgleda.

Kada je zatekla Ljubu kako leži na pločniku, Ljubina supruga se ljutila što je otišao do radnje, jer mu je više puta rekla da ne ide, da će mu neko doneti šta mu treba iz radnje. Ljutnja je prirodna reakcija kada smo tužni ili uplašeni.  Ljuti smo često i na tog nekoga i na situaciju i na sebe jer uvek mislimo da smo nešto mogli drugačije da uradimo ili da nas je taj neko poslušao sada ne bismo bili tu gde jesmo. U takvim situacijama često mislimo da smo kontrolisali situaciju bilo bi drugačije.Često zaboravljajući da ne možemo da kontrolišemo ono što je izvan naše moći.A to je da svako ima pravo da donosi odluke sam za sebe, pa samim tim i da ode do radnje ako to želi.

Bori se, beži ili se zamrzni

Kada se uplašimo naš nervni sistem reaguje na jedan od tri načina fight, flight or freeze, odnosno bori se, beži ili se zamrzni. Dolazi do lučenja hormona stresa kortizola, adrenalina, brzo nam lupa srce, znojimo se, javlja nam se crvenilo u licu… Aktivira se naš takozvani reptilski mozak. Nalazimo se u fazi preživljavanja.  Reptilski deo mozga je zadužen za trenutnu reakciju bez velike moći rasuđivanja.Dok se čika Ljubina gospođa ljutila na čika Ljubu, on je ležao i dalje na pločniku nagnut na mog supruga i njegovog sina.. svi smo odbrojavali kada će doći kola hitne pomoći..Čika Ljuba je poslednjih pet minuta pre nego što su stigli imao izuzetno slab aritmičan puls.Kada su kola hitne pomoći stigla pitali su koliko čekamo, rekli smo pola sata, konstatovala su da je čovek umro i da nema smisla započinjati reanimaciju, to je gotova stvar ako ih čekamo već pola sata.

U ovakvom trenutku je vrlo važno iskomunicirati realnu situaciju i čuti šta sagovornik govori i percipira, jer je ekipa hitne pomoći razumela da je čika Ljuba već pola sata bez pulsa. Jako je teško komunicirati kada nam je reptilski mozak uključen. Na šta smo rekli da je poslednjih pet minuta imao slab puls, da ako ga je izgubio, izgubio ga je pre koji sekund.

Ono što nas je šokiralo jeste protokol gde se bez imalo trunke empatije iz našeg ugla u toj situaciji, takve stvari saopštavaju, ne razmišljajući da će možda među prisutnima biti i neko ko je emotivno vezan za čika Ljubu.

Kada su čuli da je imao puls do malo pre, ekipa hitne je započela reanimaciju. Reanimacija je trajala dosta dugo, i dali su sve od sebe ali čika Ljubino srce nije uspelo da se povrati.

Proglasili su da čika Ljuba više nije među nama

Ono što se javilo kod mog supruga je osećanje krivice : „Možda da sam ga odmah pitao gde živi, odveo kući kada sam mu pomogao da pređe ulicu, možda mu se ovo ne bi ni dogodilo… „ A kako sam ja to sve isprocesuirala? Moj drajver budi jak je stupio na scenu, nije mi ništa, sve ćemo da rešimo, ja ću da pomognem, ja ću da zovem hitnu, ja ću to da rešim.

Nisam imala vremena da se bavim svojim emocijama. Emocije su se javile posle, kada je adrenalin popustio. Kada sam uplašena ja sam u fight modu. Pobila bih se sa pola grada. Čini mi se da i čika Ljubin sin ima drajver budi jak. Bio je vrlo pribran dok je pomagao svome ocu. Verujem da ga je tek kasnije stiglo. Kao i čika ljubinu gospođu.

Kada kažem stiglo mislim na tugu. 

I terapeuti imaju terapeute

Ja znam koliko je meni nekada teško da tugujem. Ono što znam je da je to sigurno tema o kojoj ću da pričam sa svojim terapeutom ove nedelje. Jer pogodite šta? I terapeuti imaju terapeute. Moram da razmislim o tome kako se osećam jer mi je čika Ljuba, komšija koga ne poznajem večeras umro na rukama. I iz nekog razloga mi je u glavi to pivo i smoki uz koji je hteo da uživa večeras ali nije više među nama. Danas je petak, dan za odmor.  A neko noćas tuguje i priprema sahranu. 

A vi? Kako Vi tugujete?

P.S. Zanemarite ako vidite gramatičke greške, večeras su mi bitnije druge stvari. 

The post Večeras mi je na rukama umro nepoznat čovek zvani Ljuba appeared first on Nada Kalo.

Naše društvo nas vrlo rano uči da je nekako neprikladno gajiti tužna, bolna ili neprijatna osećanja i pokazivati ih. Učenje o gubitku često počinje opomenom od strane naših roditelja kada smo mali: “Veliki momci i cure ne plaču „.
Koliko Vam je poznata ova rečenica koja se i dan danas često ume čuti kod kuće, na ulici, u bioskopu, dečijem igralištu: „Prestani da plačeš i kukaš, nemoj da ti zaista dam razlog za plakanje!“.
Roditelji rade najbolje što umeju, onako kako su njih naučili uz svu ljubav koju imaju. Oni samo prenose svojoj deci ono što su njih naučili njihovi roditelji.
A šta su ih to naučili? Naučili su ih da su bolna i negativna osećanja nešto što treba gurnuti pod tepih.
Koliko puta ste čuli majke ili tate u prolazu kako kažu svojoj deci kada plaču na ulici:
„Ne budi plačipi…“ To se ne samo čuje na ulici u prolazu nego se često čuje i kako odjekuje u zabavištu od strane vaspitačica kao i po dečijim igralištima. To je dokaz da su decu do četvrte ili pete godine već naučili lekciju. Ne tuguj. Ne plači.

Često ne dozvoljavamo da ljudi oko nas tuguju

Jedan od primera su izjave koje svakodnevno čujemo od drugih:

• Ne smeš da gubiš kontrolu nad sobom
• Saberi se
• Proći će
• Ima još riba u moru čujemo kada izgubimo parnera ili partnerku
• Dečaci ne plaču
• Nisi lepa kada plačeš
• Vidi kako si ružna devojčica kada plačeš

Kao društvo uglavnom osećamo nelagodu nad izlivima bolnih osećanja od ljudi iz našeg okruženja, posebno ako imamo drajver budi jak. Više o drajverima na sledećem linku. Da li Vam se nekada dogodilo da ste hteli da kažete prijatelju kako se osećate povodom važnog emotivnog događaja u Vašem životu?
Možda se sećate i da Vas je prijatelj neko vreme slušao pa rekao: „Ma zaista je užasno što ti se to desilo ali da li si ti video šta je bilo sa Miletom?“ Ili “Ma užas čoveče ne mogu ni da zamislim kako ti je ali da li si čuo šta se dogodilo na poslu? Ne mogu da verujem!“

Zamislite sledeću situaciju

Ožalošćeni kome je umro otac pokušava da podeli tugu sa svojim prijateljem:

„Osećam da ću da umrem, ne znam šta ću bez njega, mnogo mi nedostaje, ne mogu da dišem.“
A prijatelj odgovara: „Ne tuguj, važno je da on više ne pati“.

Pogledajte ovu promenu teme. Ožalošćeni je izgubio oca a prijatelj prebacuje predmet razgovora na osobu koja je umrla a ne na to kako se njegov prijatelj oseća.
Da li to znači da osoba želi da nam poruči da ako osobe koju smo izgubili više nema i ne pati, da i mi ne treba da patimo?

Kako ste Vi shvatili ovu rečenicu?

Treba napomenuti da to nikako ne znači da je naš prijatelj loš prijatelj, nego da ni on nije naučio kako da se nosi sa tugom i verovatno mu je neprijatno što delimo našu tugu, pa izgovara rečenicu koju je on čuo da drugi izgovaraju s namerom da nas uteši. Ali kada bi malo razmislili shvatili bismo koliko je besmislena ta rečenica : „ne tuguj važno je da taj neko više ne pati..“

Gubitak ljubimca

Ukoliko uzmemo za primer tugu zbog gubitka ljubimca koga smatramo članom porodice, koliko zaista neko može da razume šta znači naš gubitak?

Veliki dar čovečanstva jeste sposobnost da ispoljavamo i saopštavamo emocije. No i pored toga naše društvo taj dar izgleda smatra negativnim ili kao odraz slabića. Lakše nam je gurnuti pod tepih emocije ili pak promeniti temu jer smatramo da je priča o emocijama nepotrebna i donosi određenu neprijatnost sa kojom ne znamo da se nosimo.

Određeni komentari jesu dobronamerni ali koliko zaista može da Vam znače sledeće rečenice:

• Život ide dalje
• Sve u životu je prolazno
• Budi zahvalna što imaš drugu ćerku
• Vodila je ispunjen život
• Naćićeš nekog drugog
• Bog nam nikada ne daje više nego što možemo da primimo
• Svako od nas dobije krst koji može da nosi
• Budi zahvalna što je toliko dugo bio živ
• Tvoja žena i ti treba da ste zahvalni što možete imati još dece
•  Nemate decu ali bar imate jedno drugo
• Jednostavno nije bilo suđeno
• Dovoljno si jak da se izboriš sa tim
• Ma ti si žena zmaj, preživećeš
• Sledeći put ćeš proći bolje 
• Ma kralju šta se nerviraš ima ih toliko 
• Ne tuguj sutra ćemo ti nabaviti novog psa

Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa

Sve su ovo komentari koje smo bar jednom u životu čuli bilo da smo izgubili nekoga ili da je neko nama blizak ostao bez voljene osobe.

Evo ako uzmemo samo ovu poslednju rečenicu:” Ne tuguj, sutra ćemo ti nabaviti novog psa“, šaljemo poruku da ćemo zameniti gubitak. Ima li Vam to smisla?

Dečak:

„Moj stari pas mi je i dalje nedostajao ali nisam to nikome rekao. Mislio sam da to ne bi odobrili. Posle mnogo vremena u suštini sam zaboravio na staru kerušu. Takođe mi je bilo teško da volim novog psa onako kako sam voleo starog a nisam znao zašto“.

Ono što je moguće jeste da dečak nije mogao da zavoli novog psa zato što nije rešio emotivni odnos sa starim psom. Kupovinom ili udomljavanjem novog psa može da nam bude lakše jer nismo sami, imamo nekoga. Ali to nikada ne može da zameni starog člana porodice za kojim je prirodno da tugujemo.

DEKA JE ZASPAO

Zamislite kako sve ovo zvuči deci koja očekuju istinite odgovore:

„Šta je bilo sa dekom“?
„Deka je zaspao“.

Dete pogleda deku u kovčegu i zna da s tim odgovorom nije nešto sasvim u redu. Zbunjeno je ali pretpostavlja da su mu rekli istinu. „Mora biti da postoje dve vrste spavanja“, i onda se često dešava da imamo decu koja mesecima imaju strah da uveče zaspe.

Metafore koje se koriste sa malom decom a vezane su za religiju takođe mogu da naprave zbunjenost kod deteta.

„Šta je bilo sa mojom mamom?“
„Bog je uzeo sebi“.

Narednih nekoliko godina dok dete odrasta, dete zbunjuje i zabrinjava misao na Boga.
Mnogo prikladnije bi bilo reći:
„Tvoja mama je umrla. I verujemo da je pošto je umrla otišla da bude sa Bogom.“

Sama formulacija rečenice je izuzetno bitna kod male dece jer na osnovu predstavljenih događaja dete stvara sliku o svetu, sebi, stvarima koje ga okružuju.

Naša uverenja često određuju kako se osećamo. Ako imamo pogrešne ideje, skloni smo da stvaramo pogrešna osećanja. Kada izgubimo nekoga prirodno je da nas preplavi tuga. Tuga predstavlja niz osećanja koja se prirodno pojavljuju i prate gubitak. Ukoliko pogrešno definišemo tugu, ili nas ljudi oko nas odvraćaju od tugovanja odvraćamo sebe od normalnog sleda emocija i procesiranja tuge koja nas vodi do oporavka.

Depresija je reč koja se najviše zloupotrebljava i najneispravnije shvata u kontekstu tuge. Ako želite da pročitate više o depresiji to možete učiniti ovde.
Klinička depresija obuhvata mnoštvo istih simptoma koje možemo imati kada izgubimo nekoga, bilo da nam je umrla draga osoba ili smo se recimo razveli od nekoga. Danas kada u svakodnevnom govoru koristimo reč depresija pod tim obično mislimo da smo izgubili energiju i da tugujemo.
Recimo da je neko ostao bez supružnika posle trideset godina braka. Zar gubitak energije i tugovanje kod osobe koja je izgubila nekoga nije normalan?

Mnogi ljudi pod uticajem drugih traže medicinska rešenja za nemedicinske probleme. Lečenje tuge psihoaktivnim lekovima može da prikrije normalne i prirodne reakcije na gubitak. Kad jednom zakopate ta osećanja, kasnije ih je teško ponovo povezati. Ne znači da nije moguće samo je potrebno dosta vremena da sve ono što smo zakopali izađe na površinu.

Kažu da je u Srbiji drugi po redu najprodavaniji lek Bromazepam.

Kada uzmemo sedativ mi se umirimo i možemo da zaspimo i naravno da nam je lakše, ali to je sve privremeno. Ono što još možemo čuti jeste da ljudi često potežu i za psihoaktivnim supstancima ili alkholom jer na taj način regulišu svoju anksioznost koja je nastala zbog gubitka voljene osobe i guranja pod tepih svih onih preplavljujućih osećanja koja su nam neprijatna, poput tuge, besa itd. Koliko nas se samo zakopa u posao i radi prekovremeno i ono što mora i ono što ne mora kako se ne bismo bavili sobom? Imate li neke prijatelje koji su izgubili nekoga i sledeće nedelje se vratili na posao govoreći da su dobro i da život ide dalje?
Kada izgubimo nekoga, razvedemo se, doživimo bilo koji vid gubitka, uzimanje lekova spada u kratkorični vid osposobljavanja za svakodnevnim funkcionisanjem i guranjem tuge pod tepih. Naravno da su lekovi nekada potrebni ali opasnost kod uzimanja psihoaktivnih lekova jeste u iluziji da smo dobro i da sada možemo dalje bez procesuiranja gubitka.

Koliko nas je glumilo da smo se oporavili od nekog gubitka?

Lažna slika da nam je dobro kada smo se recimo razišli sa partnerom podrazumeva:
„Dobro sam“
„Smeši se drugima“
„Hoću da budem dobro radi porodice i prijatelja“
„Moram biti jak zbog drugih“
„Ne smem da tugujem, deca me gledaju“

Ono što može da koči proces tugovanja jeste navika i ideja da se o mrtvima ne treba govoriti u lošem kontekstu. Mnogi od nas kada izgubimo nekoga smatramo da svoje misli i osećanja treba da zadržimo za sebe, da ne bismo ukaljali tu osobu. Ono što je istina jeste da je nemoguće prevazići bol uzrokovan smrću, razvodom ili bitnim emotivnim gubitkom bez sagledavanja odnosa u celini, ne samo njegovih dobrih strana.

Oporavak od gubitka

Kada kažemo gubitak, treba znati da gubitak podrazumeva i gubitak prijatelja, posla, stana i mnoge druge situacije u kojima se osećamo da smo izgubli nešto ili nekoga. Dešava se da često dobijamo poruke da gubitak  podrazumeva gubitak roditelja, deteta, supružnika, rođaka a svi ostali gubici nisu toliko važni, ali to prosto nije istina.

Dolazak na psihoterapiju je Vaš prvi korak. Već ste doneli par dobrih odluka za sebe.

Priznali ste da problem postoji.
Priznali ste da je problem povezan sa gubitkom.
Priznali ste tako što ste uradili domaći zadatak, našli terapeuta i krenuli da se bavite sobom i svemu onome što ste potisnuli.

Ono što treba da znate jeste da su svi međuljudski odnosi jedinstveni, otuda je i svaki oporavak individualan.

The post Gubitak voljene osobe appeared first on Nada Kalo.